Када пасош постане „терет”

Сваке године између 5.000 и 6.000 Американаца који живе у иностранству одлучи да „раскине” са својом домовином. Најчешће помињани разлози су порези и бирократске компликације, кажу адвокати за имиграционо право који воде овакве случајеве. Сједињене Државе су једна од само две земље на свету, уз Еритреју, које опорезују приход на основу држављанства, а не пребивалишта. То значи да Американци у иностранству морају сваке године да доставе документа Пореској управи САД (ИРС), поред оних које већ подносе земљи у којој живе и раде. Још један проблем је тај што неке државе, попут Јапана и Катара, не дозвољавају двојно држављанство, присиљавајући америчке исељенике да бирају између једног или другог пасоша. Чак се и бивши британски премијер Борис Џонсон, рођен у Њујорку, пре деценију одрекао америчког држављанства, након што се жалио на „апсолутно скандалозан” рачун ИРС-а, после продаје куће у Лондону.

Али у последње време, према писању „Гардијана”, политика игра све важнију улогу. На термин за одрицање од држављанства у америчкој амбасади у Лондону сада се чека више од 14 месеци због гужви. Слична је ситуација у Сиднеју, као и у већини великих европских и канадских градова. Када напокон дођу на ред, Американци морају да положе заклетву да знају шта раде, да нису присиљени на то и да се не одричу држављанства ради избегавања пореза.

„Политика је последњих година дефинитивно све већи део целе приче. Када поставимо питање: ’Зашто баш сада?’, то је постало један од фактора”, рекла је за „Вашингтон пост” Маја Бакланд, адвокатица из лондонске фирме „Withers”.  Између 2024. и 2025. године проценат америчких држављана у иностранству који размишљају о одрицању порастао је са 30 на 49 одсто, према годишњем истраживању међународне пореске консултантске куће „Greenback”. Од њих, 61 одсто навело је „порезе” као разлог, а 51 одсто „незадовољство америчком владом или политичким правцем земље”. Они који се одричу папира због првог разлога описују како стално сабирају низ трошкова живота у иностранству попут плаћања рачуновођа да комуницирају са пореским службама две земље или додатних пореза при продаји куће или акција. За многе је све то било иритантно, али подношљиво, с обзиром на то да је одрицање неповратан корак који значи губитак права да живе или раде у САД. А онда се Доналд Трамп вратио у Белу кућу, што су присталице Демократске странке искористиле као разлог.

„Не бих ово радио да није било избора. Једноставно нисам могао да схватим, а и даље не могу, како трећина грађана може да мисли да је осуђени преступник и сексуални злостављач прави човек за тај посао”, рекао је један Американац са пребивалиштем у Лондону за тамошње медије.

„Гардијан” је разговарао и са неколико других Американаца у дијаспори. Мери (73) се преселила у Канаду 1987. и постала двојни држављанин 2006, а да никада није размишљала о одрицању. Преломни тренутак, према њеним речима, био је дан избора 2016. године.

„До поноћи је већ било извесно: ’Боже, тај човек ће победити.’ Коначно сам заспала, вотка може само до одређене границе да помогне, а онда сам се пробудила у два ујутру, кућа поред имала је огроман екран, и на њему је писало само: ’Трамп, Трамп, Трамп!’”

Џозеф (36), који живи у Норвешкој, једнако је био директан: „Не желим да будем држављанин диктатуре. Мислим да многи верују да ће тест америчког система доћи на следећим председничким изборима, и мислим да греше. Видећемо да ли је ова власт спремна да се демократски одрекне моћи овог новембра (на изборима за Конгрес)”, навео је саговорник британског листа.  

Међутим, такви искази, како их је пренео „Гардијан”, лако стварају утисак да је талас одрицања готово искључиво реакција на повратак Трампа у Овални кабинет. Али ако су данас либерално оријентисани исељеници згрожени америчким председником, мало је вероватно да раније конзервативнији Американци у иностранству нису били једнако ужаснути због рецимо „воук” агенде и прогресивних политика у Вашингтону. На пример, анализа „Форбса” из марта 2024, наводи да су се Американци тада одрицали држављанства и због неслагања са политикама владе: укључујући питања попут имиграције, климатске политике и ЛГБТ права. Такође, истраживање „Boundless Immigration” показују да овај тренд заправо траје још од око 2009, дакле, почетак ере Барака Обаме – када су бројеви почели нагло да расту и остале високе.

За разлику од Алексиса де Токвила, који је у 19. веку писао да америчка демократија опстаје управо кроз своје напетости и поделе, чини се да код данашњих Американаца пасош вреди онолико колико цене актуелног станара Беле куће. То је у супротности и са још једним филозофом, Аристотелом, који је још у четвртом веку пре нове ере упозоравао да се полис не своди на власт, него на трајну заједницу грађана и институција.