Kada pasoš postane „teret”

Svake godine između 5.000 i 6.000 Amerikanaca koji žive u inostranstvu odluči da „raskine” sa svojom domovinom. Najčešće pominjani razlozi su porezi i birokratske komplikacije, kažu advokati za imigraciono pravo koji vode ovakve slučajeve. Sjedinjene Države su jedna od samo dve zemlje na svetu, uz Eritreju, koje oporezuju prihod na osnovu državljanstva, a ne prebivališta. To znači da Amerikanci u inostranstvu moraju svake godine da dostave dokumenta Poreskoj upravi SAD (IRS), pored onih koje već podnose zemlji u kojoj žive i rade. Još jedan problem je taj što neke države, poput Japana i Katara, ne dozvoljavaju dvojno državljanstvo, prisiljavajući američke iseljenike da biraju između jednog ili drugog pasoša. Čak se i bivši britanski premijer Boris Džonson, rođen u Njujorku, pre deceniju odrekao američkog državljanstva, nakon što se žalio na „apsolutno skandalozan” račun IRS-a, posle prodaje kuće u Londonu.

Ali u poslednje vreme, prema pisanju „Gardijana”, politika igra sve važniju ulogu. Na termin za odricanje od državljanstva u američkoj ambasadi u Londonu sada se čeka više od 14 meseci zbog gužvi. Slična je situacija u Sidneju, kao i u većini velikih evropskih i kanadskih gradova. Kada napokon dođu na red, Amerikanci moraju da polože zakletvu da znaju šta rade, da nisu prisiljeni na to i da se ne odriču državljanstva radi izbegavanja poreza.

„Politika je poslednjih godina definitivno sve veći deo cele priče. Kada postavimo pitanje: ’Zašto baš sada?’, to je postalo jedan od faktora”, rekla je za „Vašington post” Maja Bakland, advokatica iz londonske firme „Withers”.  Između 2024. i 2025. godine procenat američkih državljana u inostranstvu koji razmišljaju o odricanju porastao je sa 30 na 49 odsto, prema godišnjem istraživanju međunarodne poreske konsultantske kuće „Greenback”. Od njih, 61 odsto navelo je „poreze” kao razlog, a 51 odsto „nezadovoljstvo američkom vladom ili političkim pravcem zemlje”. Oni koji se odriču papira zbog prvog razloga opisuju kako stalno sabiraju niz troškova života u inostranstvu poput plaćanja računovođa da komuniciraju sa poreskim službama dve zemlje ili dodatnih poreza pri prodaji kuće ili akcija. Za mnoge je sve to bilo iritantno, ali podnošljivo, s obzirom na to da je odricanje nepovratan korak koji znači gubitak prava da žive ili rade u SAD. A onda se Donald Tramp vratio u Belu kuću, što su pristalice Demokratske stranke iskoristile kao razlog.

„Ne bih ovo radio da nije bilo izbora. Jednostavno nisam mogao da shvatim, a i dalje ne mogu, kako trećina građana može da misli da je osuđeni prestupnik i seksualni zlostavljač pravi čovek za taj posao”, rekao je jedan Amerikanac sa prebivalištem u Londonu za tamošnje medije.

„Gardijan” je razgovarao i sa nekoliko drugih Amerikanaca u dijaspori. Meri (73) se preselila u Kanadu 1987. i postala dvojni državljanin 2006, a da nikada nije razmišljala o odricanju. Prelomni trenutak, prema njenim rečima, bio je dan izbora 2016. godine.

„Do ponoći je već bilo izvesno: ’Bože, taj čovek će pobediti.’ Konačno sam zaspala, votka može samo do određene granice da pomogne, a onda sam se probudila u dva ujutru, kuća pored imala je ogroman ekran, i na njemu je pisalo samo: ’Tramp, Tramp, Tramp!’”

Džozef (36), koji živi u Norveškoj, jednako je bio direktan: „Ne želim da budem državljanin diktature. Mislim da mnogi veruju da će test američkog sistema doći na sledećim predsedničkim izborima, i mislim da greše. Videćemo da li je ova vlast spremna da se demokratski odrekne moći ovog novembra (na izborima za Kongres)”, naveo je sagovornik britanskog lista.  

Međutim, takvi iskazi, kako ih je preneo „Gardijan”, lako stvaraju utisak da je talas odricanja gotovo isključivo reakcija na povratak Trampa u Ovalni kabinet. Ali ako su danas liberalno orijentisani iseljenici zgroženi američkim predsednikom, malo je verovatno da ranije konzervativniji Amerikanci u inostranstvu nisu bili jednako užasnuti zbog recimo „vouk” agende i progresivnih politika u Vašingtonu. Na primer, analiza „Forbsa” iz marta 2024, navodi da su se Amerikanci tada odricali državljanstva i zbog neslaganja sa politikama vlade: uključujući pitanja poput imigracije, klimatske politike i LGBT prava. Takođe, istraživanje „Boundless Immigration” pokazuju da ovaj trend zapravo traje još od oko 2009, dakle, početak ere Baraka Obame – kada su brojevi počeli naglo da rastu i ostale visoke.

Za razliku od Aleksisa de Tokvila, koji je u 19. veku pisao da američka demokratija opstaje upravo kroz svoje napetosti i podele, čini se da kod današnjih Amerikanaca pasoš vredi onoliko koliko cene aktuelnog stanara Bele kuće. To je u suprotnosti i sa još jednim filozofom, Aristotelom, koji je još u četvrtom veku pre nove ere upozoravao da se polis ne svodi na vlast, nego na trajnu zajednicu građana i institucija.