Како убити Србина и остати невин

Не­дав­но је над­ле­жно управ­но те­ло Ши­бен­ско-книн­ске жу­па­ни­је и по дру­ги пут, у по­но­вље­ном по­ступ­ку, од­би­ло зах­тев Вељ­ка Шо­ла­је (1966) из Оће­сто­ва за при­зна­ва­ње ста­ту­са чла­на по­ро­ди­це ци­вил­не осо­бе по­ги­ну­ле у „до­мо­вин­ском” ра­ту.

Иза ове шту­ре ад­ми­ни­стра­тив­не фор­му­ла­ци­је кри­је се уби­ство Вељ­ко­вог оца Са­ве у ав­гу­сту 1995. у ње­го­вој ку­ћи у Оће­сто­ву, ко­је је та­да при­па­да­ло оп­шти­ни Книн, а о овом до­га­ђа­ју из­ве­шта­ва­ле су и рас­пра­вља­ле мно­ге ху­ма­ни­тар­не ор­га­ни­за­ци­је, као и хр­ват­ски и ме­ђу­на­род­ни су­до­ви.

Пред Жу­па­ниј­ским су­дом у За­дру во­ђен је кри­вич­ни по­сту­пак про­тив Ни­ко­ле Ра­ши­ћа, Зво­ни­ми­ра Ла­са­на-Зо­ро­ба­бе­ла и Ива­на Ја­ко­вље­ви­ћа да су „да­на 20. ав­гу­ста 1995. око 17.30 са­ти у Оће­сто­ву код Кни­на, на­кон што је у пре­по­днев­ним са­ти­ма З. Ла­сан-Зо­ро­ба­бел мет­ком из ауто­мат­ске пу­шке усмр­тио у за­се­о­ку Ћа­ки­ћи, у ње­го­вој ку­ћи Јан­ка Ћа­ки­ћа ста­рог 60 го­ди­на, при­ли­ком оби­ла­же­ња ку­ћа при­пад­ни­ка срп­ске на­ци­о­нал­не ма­њи­не, у ауто­мо­би­лу ко­јим је упра­вљао Ја­ко­вље­вић, из ко­јих су од­но­си­ли све вред­не ства­ри, у ку­ћу Са­ве Шо­ла­је, Ср­би­на ста­рог 70 го­ди­на, ин­ва­ли­да ко­ји се кре­тао по­мо­ћу шта­ка и ко­ји се на­кон ’Олу­је’ вра­тио жи­ве­ти у сво­ју ку­ћу, до ко­је је и у ко­ју је прет­ход­них да­на Ја­ко­вље­вић за­јед­но с не­ким дру­гим осо­ба­ма из Во­ди­ца до­ла­зио у два на­вра­та, нај­пре уба­ци­ли ак­ти­ви­ра­ну руч­ну бом­бу, те ка­да се на­кон екс­пло­зи­је бом­бе овај по­ја­вио на про­зо­ру ку­ће, Ра­шић у ње­га ис­па­лио кра­ћи ра­фал и усмр­тио га, на­кон че­га су ку­ћу за­јед­но с ње­го­вим те­лом за­па­ли­ли”.

У истом пред­ме­ту су­ди­ло се по­ме­ну­тој трој­ци у про­ши­ре­ном са­ста­ву и за уби­ства два­де­се­так срп­ских ци­ви­ла у обли­жњим се­ли­ма – Ки­ста­ња­ма, Зр­ма­њи, Го­ши­ћу и Ва­ри­во­да­ма – а сва су ква­ли­фи­ко­ва­на као уби­ства из ко­ри­сто­љу­бља.

Оп­ту­же­ни Ра­шић на­вео је у сво­ју од­бра­ну да су њих тро­ји­ца, као при­пад­ни­ци хр­ват­ске вој­ске, по на­ред­би прет­по­ста­вље­ног кре­ну­ли у Срб, али им се ци­вил­но во­зи­ло по­ква­ри­ло у Оће­сто­ву, због че­га су он и Ла­сан тр­ча­ли у обли­жњу ку­ћу да се скло­не од ки­ше, док је Ја­ко­вље­вић остао код ауто­мо­би­ла. У тре­нут­ку ка­да су ушли у не­за­кљу­ча­ну ку­ћу у ход­ни­ку је екс­пло­ди­ра­ла руч­на бом­ба, при че­му је Ла­сан за­до­био ви­ше­стру­ке по­вре­де, док је он био лак­ше ра­њен. По­што у тој ку­ћи ни­ко­га ни­је ви­део, пи­тао је Ла­са­на да ли је то ње­му ис­па­ла бом­ба, на­што му Ла­сан од­го­ва­ра да не зна. Из­ву­као је Ла­са­на до ко­ла, а он се по­но­во вра­ћао пре­ма ку­ћи у ко­јој су ра­ње­ни у на­ме­ри да ис­пи­та ка­ко је до­шло до екс­пло­зи­је. По­сум­њав­ши да је ипак не­ко из ку­ће на њих ба­цио бом­бу, пре­вен­тив­но у ту ку­ћу уба­цу­је бом­бу, за ко­ју не зна да ли је екс­пло­ди­ра­ла. Та­да су се гри­ље на јед­ном про­зо­ру ку­ће отво­ри­ле и на њи­ма се по­ја­вио је­дан му­шка­рац, у ко­га је из сво­је пу­шке ис­па­лио ра­фал и усмр­тио га.

Суд је по­ве­ро­вао Ра­ши­ћу и пре­су­дом број К-9/96. од 27. ма­ја 1997, ко­ју је по­твр­дио и Вр­хов­ни суд РХ, сву тро­ји­цу осло­бо­дио оп­ту­жбе, Ла­са­на и Ја­ко­вље­ви­ћа јер „не­ма­ју ни­ка­квог уде­ла у усмр­ће­њу оште­ће­ног Шо­ла­је”, а Ра­ши­ћа јер је по­сту­пао у тзв. пу­та­тив­ној (при­вид­ној) ну­жној од­бра­ни.

И то упр­кос чи­ње­ни­ца­ма да је иста гру­па, у раз­ли­чи­тим са­ста­ви­ма, ко­ри­сти­ла исти мо­дус опе­ран­ди – уба­це бом­бу у на­пу­ште­ну срп­ску ку­ћу, пу­ца­ју у све што се кре­ће, опљач­ка­ју све вред­не ства­ри и за­па­ле је. Пред њи­ма су срп­ска стар­чад би­ла ма­ња од ма­ко­ва зр­на.

Пре­су­ду је, као пред­сед­ник ве­ћа, пот­пи­сао су­ди­ја Ми­лан Пе­три­чић, с ко­јим сам пре ра­та че­сто био у истим и пре­тре­сним и жал­бе­ним ве­ћи­ма и ко­ји је сло­вио за до­брог кри­ви­ча­ра, што се не би баш мо­гло за­кљу­чи­ти на осно­ву по­ме­ну­те кон­струк­ци­је о „пу­та­тив­ној ну­жној од­бра­ни”.

Ха­шки три­бу­нал у пре­су­ди у пред­ме­ту „Го­то­ви­на и др.” (ИТ-06-90-Т 255 15) у ве­зи с уби­ством Са­ве Шо­ла­је, уз кон­ста­та­ци­ју да су у Оће­сто­ву, пре­ма по­пи­су ста­нов­ни­штва из 1991, од укуп­но 351 ста­нов­ни­ка, 348 би­ли Ср­би, као ре­ле­вант­не до­ка­зе узи­ма све­до­че­ње Ма­ри­је Те­ре­зе Ма­у­ро, слу­жбе­ни­це УН и чла­ни­це ХРАТ-а (УН Ак­ци­о­ни тим за људ­ска пра­ва) у сек­то­ру Југ (Т. 436-437):

„ХРАТ је у сво­јем из­ве­шта­ју на­вео да су га при­ли­ком оби­ла­ска јед­ног се­ла у оп­шти­ни Книн из­ме­ђу 29. сеп­тем­бра и 1. ок­то­бра 1995. се­ља­ни оба­ве­сти­ли да је от­при­ли­ке 15. ав­гу­ста 1995. је­дан вој­ник ХВ-а ба­цио јед­ног ин­ва­ли­да у ко­ли­ци­ма у ње­го­ву ку­ћу ко­ја је го­ре­ла, те да је тај чо­век уну­тра из­го­рео и да је не­ко­ли­ко не­де­ља пре те по­се­те ХРАТ-а ње­го­ва кћи до­шла по ње­го­ве по­смрт­не остат­ке... Из­го­ре­ли леш Са­ве Шо­ла­је, ро­ђе­ног 25. ав­гу­ста 1924, ко­јем је до­де­љен иден­ти­фи­ка­ци­о­ни број 588, про­на­ђен је 2. сеп­тем­бра 1995. у по­ро­дич­ној ку­ћи у се­лу Оће­сто­во, у оп­шти­ни Книн, иден­ти­фи­ко­ван од стра­не Зла­те Хо­дак из Оће­сто­ва и по­ко­пан на град­ском гро­бљу у Кни­ну.”

Рас­прав­но ве­ће Ха­шког три­бу­на­ла, спо­ми­њу­ћи пре­су­ду хр­ват­ског пра­во­су­ђа у пред­ме­ту К-9/96, кон­ста­ту­је да је „на дан ка­да је Шо­ла­ја уби­јен, Ра­шић био при­пад­ник 15. до­мо­бран­ске пу­ков­ни­је ХВ-а и да је Са­ва Шо­ла­ја био срп­ске на­ци­о­нал­но­сти (Т. 2191).

На овај на­чин пре­тре­сно ве­ће Ха­шког три­бу­на­ла за уби­ство Са­ве Шо­ла­је, по ко­манд­ној од­го­вор­но­сти, без об­зи­ра на осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду за­дар­ског су­да, про­гла­ша­ва од­го­вор­ним хр­ват­ског ге­не­ра­ла Ан­ту Го­то­ви­ну, ко­га је и осу­ди­ло на 24 го­ди­не за­тво­ра, ко­је утвр­ђе­ње ни­је оспо­ри­ло ни жал­бе­но ве­ће тог су­да, иако га је осло­бо­ди­ло оп­ту­жбе због „пра­ви­ла 200 ме­та­ра”.

А шта ка­же за­кон, по ко­јем је од­би­јен зах­тев Са­ви­ног си­на Вељ­ка?

О то­ме ко и ка­ква пра­ва има по хр­ват­ском За­ко­ну о ци­вил­ним стра­дал­ни­ци­ма из До­мо­вин­ског ра­та, већ сам пи­сао на овим стра­ни­ца­ма (по­ли­ти­ка.рс/ср/цла­нак/489939/по­гле­ди/хр­ват­ски-за­кон-о-рат­ним-ци­вил­ним-зр­тва­ма), а за по­тре­бе овог тек­ста по­но­ви­ћу део ко­ји го­во­ри ко по чл. 5. не мо­же да оства­ри пра­ва утвр­ђе­на тим за­ко­ном.

То су „при­пад­ни­ци, по­ма­га­чи или са­рад­ни­ци не­при­ја­тељ­ских вој­них и па­ра­вој­них је­ди­ни­ца, ко­ји су су­де­ло­ва­ли у ору­жа­ној агре­си­ји на РХ и сви ко­ји су на би­ло ко­ји дру­ги на­чин по­ма­га­ли не­при­ја­те­љу, као ни чла­но­ви њи­хо­вих по­ро­ди­ца по осно­ву њи­хо­ва стра­да­ва­ња, и осо­бе ко­је су осу­ђе­не пра­во­сна­жном суд­ском пре­су­дом за кри­вич­на де­ла про­тив РХ, од­но­сно за кри­вич­на де­ла про­тив чо­веч­но­сти и ме­ђу­на­род­ног пра­ва по­чи­ње­на за вре­ме од­бра­не су­ве­ре­ни­те­та РХ”.

По Пра­вил­ни­ку о на­чи­ну оства­ри­ва­ња ста­ту­са и пра­ва ци­вил­них стра­дал­ни­ка из До­мо­вин­ског ра­та, пр­во­сте­пе­ни ор­ган је оба­ве­зан да це­ло­куп­ни спис до­ста­ви ко­ми­си­ји при Ми­ни­стар­ству хр­ват­ских бра­ни­те­ља, име­но­ва­ној од стра­не ми­ни­стра, ко­ја, на­кон што од над­ле­жних те­ла при­ба­ви по­дат­ке о под­но­си­о­цу зах­те­ва и стра­да­лој ци­вил­ној осо­би ра­ди утвр­ђи­ва­ња евен­ту­ал­них за­пре­ка из чл. 5, спис са сво­јим ми­шље­њем вра­ћа пр­во­сте­пе­ном управ­ном ор­га­ну на да­љи по­сту­пак.

У кон­крет­ном слу­ча­ју, и у по­но­вље­ном по­ступ­ку, ко­ми­си­ја је при­ба­ви­ла по­дат­ке од „над­ле­жних те­ла” за име­но­ва­ног, чи­ји је са­др­жај озна­чен „по­вер­љи­во” и „огра­ни­че­но” , ко­ји „не­дво­сми­сле­но упу­ћу­ју на по­сто­ја­ње за­пре­ке из чл. 5, с тим да раз­ло­зи за та­кво ми­шље­ње ни­су на­ве­де­ни, јер би њи­хо­во от­кри­ва­ње на­не­ло „не­по­пра­вљи­ву ште­ту на­ци­о­нал­ној си­гур­но­сти и ви­тал­ним ин­те­ре­си­ма РХ”, уз на­по­ме­ну да ће при­ступ тим по­да­ци­ма др­жав­ни ду­жно­сни­ци, на њи­хов зах­тев, до­би­ти на увид, али не и под­но­си­лац зах­те­ва, иако му се ми­шље­ње пре­до­ча­ва ра­ди из­ја­шње­ња.

Над­ле­жни ре­фе­рент је по­звао под­но­си­о­ца зах­те­ва, ко­ји на нео­бра­зло­же­но не­га­тив­но ми­шље­ње из­ја­вљу­је: „Не би сме­ло би­ти за­пре­ка, јер се зна ка­ко и на ко­ји на­чин је ње­гов отац умро, и да је био ин­ва­лид, и да је ку­ћа у ко­јој је ста­но­вао за­па­ље­на, у ко­јој је и он из­го­рео, те да је про­на­ђе­на са­мо јед­на кост, ко­ју је по­ли­ци­ја од­не­ла на гро­бље у Книн, где је са­хра­њен.”

А што се ти­че не­кла­си­фи­ко­ва­ног ми­шље­ња ко­ми­си­је да је под­но­си­лац зах­те­ва „то­ком до­мо­вин­ског ра­та еви­ден­ти­ран као при­пад­ник тзв. вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не 75. мо­то­ри­зо­ва­не бри­га­де под ред­ним бро­јем: 3483, чин вој­ник, ВЕС 11204, је­ди­ни­ца 1. хаб 105”, што та­ко­ђе пре­ста­вља за­пре­ку из чл. 5. за при­зна­ње ста­ту­са ци­вил­не жр­тве ра­та, под­но­си­лац зах­те­ва га по­но­во оспо­ра­ва тврд­њом да се ти по­да­ци од­но­се на дру­гог чо­ве­ка са истим име­ном и пре­зи­ме­ном, ко­ји је по­ги­нуо 26. ју­на 1992, што до­ка­зу­је и сво­јим при­су­ством пред по­сту­па­ју­ћим ре­фе­рен­том, ко­ји све то и кон­ста­ту­је. Али шта то зна­чи кад ми­ни­стро­ва ко­ми­си­ја твр­ди дру­га­чи­је?!

А тај ми­ни­стар „бра­ни­те­ља”, ко­ји је и пот­пред­сед­ник хр­ват­ске Вла­де, То­мо Ме­двед, до са­да је мно­го пу­та по­но­вио да су у за­ко­ну „на по­се­бан на­чин по­ста­вље­не за­пре­ке да за­кон не мо­гу кон­зу­ми­ра­ти осо­бе ко­је су су­де­ло­ва­ле у агре­си­ји на Хр­ват­ску те сто­га не по­сто­ји ни­ка­ква бо­ја­зан да ће не­ко од при­пад­ни­ка не­при­ја­тељ­ских фор­ма­ци­ја, те њи­хо­вих са­рад­ни­ка и по­ма­га­ча или осо­ба ко­је су на би­ло ко­ји на­чин по­ма­га­ле у агре­си­ји, ко­ри­сти­ти тај за­кон”. А ми­ни­стро­ва се не по­ри­че.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа