Јазавац пред судом
Почело је! На Филозофском факултету покренута је иницијатива за утврђивање повреде Кодекса професионалне етике. Тај кодекс недвосмислено штити начело одговорности, а неодговорним понашањем означава: „Несавесно управљање пословима, ресурсима и имовином Универзитета и онемогућавање … (њиховог) коришћења од стране других чланова; Употребу имовине универзитета за … политичке … и друге ваннаучне сврхе без посебног одобрења у складу са законом; Коришћење имена и обележја Универзитета у приватне комерцијалне или некомерцијалне потребе како би се створио утисак да иза остваривања тих потреба стоји Универзитет.”
У иницијативи се посебно истиче и на више места помиње заштита достојанства и угледа факултета и Универзитета у целини. Мада наизглед немерљиве, те вредности се могу емпиријски измерити, на пример, смањењем броја заинтересованих за упис на факултет.
Посебно охрабрује што се иницијатива покреће „с циљем доследне примене Кодекса”, што између осталог подразумева право „на слободу изражавања, укључујући наступе пред публиком у средствима јавне комуникације”, слободу чланова академске заједнице да „бране истину”, као и забрану сваког облика дискриминације на Универзитету по основу, између осталог, „политичког и другог уверења”.
Другим речима, да је Кодекс доследно поштован, не би ни било блокаде Филозофског факултета, која је, да подсетимо, почела на иницијативу управе факултета. Не би стотине, па и хиљаде студената, дуже од пола године остале ускраћене за реализацију животних шанси као што су стицање дипломе, запослење, полагање испита, одлазак на студијске боравке... Не би родитељи деце из унутрашњости узалудно плаћали скупе станарине.
То је оно што се може измерити, али не би, нажалост, било ни немерљивих и ненадокнадивих губитака услед трагедије која се догодила на Филозофском факултету. Не би у датим околностима студенти и наставници готово 48 сати остали препуштени сами себи и ускраћени за елементарну информацију о трагедији, а о психолошкој подршци у трауматичној ситуацији да не говоримо.
Али сада је свему томе крај. Група наставника Филозофског факултета покренула је иницијативу за заштиту моралних начела, која је, наводно, прекршио један од наставника који је о свему наведеном месецима обавештавао јавност. Уверени да се након осуде више неће усудити да проговори, покренули су иницијативу која би требало да обележи и морално дискредитује непоћудника. Дотични је, наводи се у оптужници, „погрдним и увредљивим изразима (будалетина!) понизио, дехуманизовао (!) и извршио симболичко насиље (!) над члановима академске заједнице”, а да ствар буде гора и можда подложна кривичном гоњењу, „упутио друго лице на чин самоубиства” тако што је изјавио „да сам на његовом (декановом) месту, отишао бих на пети спрат и скочио”. Да ствар превазилази лични оквир сведочи закључак да су те речи „дубоко узнемириле академску и ширу јавност”.
Проницљиви читалац већ је закључио ко је непоћудник. Зато ћу, мимо обичаја, ову причу наставити у првом лицу. Не знам у чије име иницијатори говоре, али верујем да је академска и шира јавност била, пре свега, дубоко узнемирена трагичним случајем, а не речима које сам, наводно, изговорио и које бих у датом контексту поново изговорио јер представљају израз мог, и не само мог хабитуса. Наиме, када се догоди непоправљива трагедија којој су нехотично или неодговорним понашањем допринели, људи мојих социјалних, културних и моралних уверења обично кажу: А шта ми друго остаје него да ме нема? Тешко је поверовати да би сличне речи могле да упуте било кога на самоубиство, осим ако није реч о потпуној будалетини (у смислу, идиоту). И да завршим управо тим изразом (а не изразима, како тенденциозно стоји у оптужници), који сам – према писању таблоида на који се учени скуп иницијатора позива – употребио.
Готово сам сигуран да сам у стању шока употребио неки много тежи израз, јер реч будалетине обично користим кад мислим на наивне и непромишљене особе, а на основу досадашњег понашања уверен сам да Синани и Ђокић нису нимало наивни или непромишљени.
Исто би се могло рећи и за групу самозваних моралних стражара који, на начин карактеристичан за академске лицемере, покушавају да постигну исто оно што њихови пандани на друштвеним мрежама покушавају ширењем бруталних и лако оповргљивих лажи о мени, мом имовном стању (вила на Дедињу и у Боки), наводној страначкој припадности и идеолошком опредељењу (клерофашиста), а није поштеђена ни моја породица (па се моја супруга означава као криминалац). Занимљиво је да се све ове „иницијативе” дешавају у исто време, а сличан и синхронизован рукопис може се препознати и на другим местима.
С тим у вези, тешко је не посумњати да се тиме остварује јавно изнета претња коју је декан Синани, пре више од годину дана на седници ННВ, изнео речима да ће се обрачунати са мном на свој начин. Уосталом, иста ова клика покушала је да ми ускрати законско право на додатни ангажман на другој високошколској установи.
Да не бих, како кажу, урушавао углед факултета, у обавези сам да кажем да ову бестидну иницијативу није покренула већина наставника. Заправо, реч је о 45 персона које су се истакле током блокада, подстичући на разне начине студенте у блокади да издрже у борби све док нису били угрожени њихови материјални интереси. То је, међутим, мање важно, јер да је и свих 300 наставника, плус још 220 сарадника у настави, потписало ову иницијативу, то ништа не би променило. И даље бих тврдио: Ипак се окреће!
Јасно је да они који су најодговорнији за бесмислену блокаду факултета сада покушавају да пажњу академске и шире јавности преусмере са своје одговорности на измишљена питања наводне угрожености аутономије универзитета и на прогоне оних који нису ћутали ни док је декан силни испред ННВ подврискивао: Пумпај! Пумпај! Они који су га подржавали сада покушавају да га заштите истичући се као морални штит јер им илузија о сопственој моралној узвишености даје оправдање за улогу инквизитора. Поред тога, уверени у своју интелектуалну супериорност не могу да се суоче с чињеницом да је пропаст превратничке замисли производ грешке у идејном пројекту, па жртвеног јарца траже у појединцима који су од почетка били свесни глупости колективног ума. Али тај колективни инквизиторски ум не само да је доказано закржљао, него је и поремећен, јер, на пример, за узнемиреност јавности криви накнадна тумачења, а не пропусте који су довели до трагедије и саму трагедију. Најзад, али не мање битно, ове моралне громаде тако покушавају да прикрију своја посрнућа и саплитања о безмало сваки члан Кодекса. Но, управо зато заслужују да се о њима нешто више каже и појединачно, али о томе опширније у наредној колумни.
Наставиће се…
*Професор на Филозофском факултету у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


