Ја­за­вац пред су­дом

По­че­ло је! На Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту по­кре­ну­та је ини­ци­ја­ти­ва за утвр­ђи­ва­ње по­вре­де Ко­дек­са про­фе­си­о­нал­не ети­ке. Тај ко­декс не­дво­сми­сле­но шти­ти на­че­ло од­го­вор­но­сти, а нео­д­го­вор­ним по­на­ша­њем озна­ча­ва: „Не­са­ве­сно упра­вља­ње по­сло­ви­ма, ре­сур­си­ма и имо­ви­ном Уни­вер­зи­те­та и оне­мо­гу­ћа­ва­ње … (њи­хо­вог) ко­ри­шће­ња од стра­не дру­гих чла­но­ва; Упо­тре­бу имо­ви­не уни­вер­зи­те­та за … по­ли­тич­ке … и дру­ге ван­на­уч­не свр­хе без по­себ­ног одо­бре­ња у скла­ду са за­ко­ном; Ко­ри­шће­ње име­на и обе­леж­ја Уни­вер­зи­те­та у при­ват­не ко­мер­ци­јал­не или не­ко­мер­ци­јал­не по­тре­бе ка­ко би се ство­рио ути­сак да иза оства­ри­ва­ња тих по­тре­ба сто­ји Уни­вер­зи­тет.” 
У ини­ци­ја­ти­ви се по­себ­но ис­ти­че и на ви­ше ме­ста по­ми­ње за­шти­та до­сто­јан­ства и угле­да фа­кул­те­та и Уни­вер­зи­те­та у це­ли­ни. Ма­да на­из­глед не­мер­љи­ве, те вред­но­сти се мо­гу ем­пи­риј­ски из­ме­ри­ти, на при­мер, сма­ње­њем бро­ја за­ин­те­ре­со­ва­них за упис на фа­кул­тет.

По­себ­но охра­бру­је што се ини­ци­ја­ти­ва по­кре­ће „с ци­љем до­след­не при­ме­не Ко­дек­са”, што из­ме­ђу оста­лог под­ра­зу­ме­ва пра­во „на сло­бо­ду из­ра­жа­ва­ња, укљу­чу­ју­ћи на­сту­пе пред пу­бли­ком у сред­стви­ма јав­не ко­му­ни­ка­ци­је”, сло­бо­ду чла­но­ва ака­дем­ске за­јед­ни­це да „бра­не исти­ну”, као и за­бра­ну сва­ког об­ли­ка дис­кри­ми­на­ци­је на Уни­вер­зи­те­ту по осно­ву, из­ме­ђу оста­лог, „по­ли­тич­ког и дру­гог уве­ре­ња”.
Дру­гим ре­чи­ма, да је Ко­декс до­след­но по­што­ван, не би ни би­ло бло­ка­де Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та, ко­ја је, да под­се­ти­мо, по­че­ла на ини­ци­ја­ти­ву упра­ве фа­кул­те­та. Не би сто­ти­не, па и хи­ља­де сту­де­на­та, ду­же од по­ла го­ди­не оста­ле ус­кра­ће­не за ре­а­ли­за­ци­ју жи­вот­них шан­си као што су сти­ца­ње ди­пло­ме, за­по­сле­ње, по­ла­га­ње ис­пи­та, од­ла­зак на сту­диј­ске бо­рав­ке... Не би ро­ди­те­љи де­це из уну­тра­шњо­сти уза­луд­но пла­ћа­ли ску­пе ста­на­ри­не.

То је оно што се мо­же из­ме­ри­ти, али не би, на­жа­лост, би­ло ни не­мер­љи­вих и не­на­док­на­ди­вих гу­би­та­ка услед тра­ге­ди­је ко­ја се до­го­ди­ла на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту. Не би у да­тим окол­но­сти­ма сту­ден­ти и на­став­ни­ци го­то­во 48 са­ти оста­ли пре­пу­ште­ни са­ми се­би и ус­кра­ће­ни за еле­мен­тар­ну ин­фор­ма­ци­ју о тра­ге­ди­ји, а о пси­хо­ло­шкој по­др­шци у тра­у­ма­тич­ној си­ту­а­ци­ји да не го­во­ри­мо. 
Али са­да је све­му то­ме крај. Гру­па на­став­ни­ка Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та по­кре­ну­ла је ини­ци­ја­ти­ву за за­шти­ту мо­рал­них на­че­ла, ко­ја је, на­вод­но, пре­кр­шио је­дан од на­став­ни­ка ко­ји је о све­му на­ве­де­ном ме­се­ци­ма оба­ве­шта­вао јав­ност. Уве­ре­ни да се на­кон осу­де ви­ше не­ће усу­ди­ти да про­го­во­ри, по­кре­ну­ли су ини­ци­ја­ти­ву ко­ја би тре­ба­ло да обе­ле­жи и мо­рал­но дис­кре­ди­ту­је не­по­ћуд­ни­ка. До­тич­ни је, на­во­ди се у оп­ту­жни­ци, „по­грд­ним и увре­дљи­вим из­ра­зи­ма (бу­да­ле­ти­на!) по­ни­зио, де­ху­ма­ни­зо­вао (!) и из­вр­шио сим­бо­лич­ко на­си­ље (!) над чла­но­ви­ма ака­дем­ске за­јед­ни­це”, а да ствар бу­де го­ра и мо­жда под­ло­жна кри­вич­ном го­ње­њу, „упу­тио дру­го ли­це на чин са­мо­у­би­ства” та­ко што је из­ја­вио „да сам на ње­го­вом (де­ка­но­вом) ме­сту, оти­шао бих на пе­ти спрат и ско­чио”. Да ствар пре­ва­зи­ла­зи лич­ни оквир све­до­чи за­кљу­чак да су те ре­чи „ду­бо­ко уз­не­ми­ри­ле ака­дем­ску и ши­ру јав­ност”. 
Про­ниц­љи­ви чи­та­лац већ је за­кљу­чио ко је не­по­ћуд­ник. За­то ћу, ми­мо оби­ча­ја, ову при­чу на­ста­ви­ти у пр­вом ли­цу. Не знам у чи­је име ини­ци­ја­то­ри го­во­ре, али ве­ру­јем да је ака­дем­ска и ши­ра јав­ност би­ла, пре све­га, ду­бо­ко уз­не­ми­ре­на тра­гич­ним слу­ча­јем, а не ре­чи­ма ко­је сам, на­вод­но, из­го­во­рио и ко­је бих у да­том кон­тек­сту по­но­во из­го­во­рио јер пред­ста­вља­ју из­раз мог, и не са­мо мог ха­би­ту­са. На­и­ме, ка­да се до­го­ди не­по­пра­вљи­ва тра­ге­ди­ја ко­јој су не­хо­тич­но или нео­д­го­вор­ним по­на­ша­њем до­при­не­ли, љу­ди мо­јих со­ци­јал­них, кул­тур­них и мо­рал­них уве­ре­ња обич­но ка­жу: А шта ми дру­го оста­је не­го да ме не­ма? Те­шко је по­ве­ро­ва­ти да би слич­не ре­чи мо­гле да упу­те би­ло ко­га на са­мо­у­би­ство, осим ако ни­је реч о пот­пу­ној бу­да­ле­ти­ни (у сми­слу, иди­о­ту). И да за­вр­шим упра­во тим из­ра­зом (а не из­ра­зи­ма, ка­ко тен­ден­ци­о­зно сто­ји у оп­ту­жни­ци), ко­ји сам – пре­ма пи­са­њу та­бло­и­да на ко­ји се уче­ни скуп ини­ци­ја­то­ра по­зи­ва – упо­тре­био.

Го­то­во сам си­гу­ран да сам у ста­њу шо­ка упо­тре­био не­ки мно­го те­жи из­раз, јер реч бу­да­ле­ти­не обич­но ко­ри­стим кад ми­слим на на­ив­не и не­про­ми­шље­не осо­бе, а на осно­ву до­са­да­шњег по­на­ша­ња уве­рен сам да Си­на­ни и Ђо­кић ни­су ни­ма­ло на­ив­ни или не­про­ми­шље­ни. 
Исто би се мо­гло ре­ћи и за гру­пу са­мо­зва­них мо­рал­них стра­жа­ра ко­ји, на на­чин ка­рак­те­ри­сти­чан за ака­дем­ске ли­це­ме­ре, по­ку­ша­ва­ју да по­стиг­ну исто оно што њи­хо­ви пан­да­ни на дру­штве­ним мре­жа­ма по­ку­ша­ва­ју ши­ре­њем бру­тал­них и ла­ко опо­вр­гљи­вих ла­жи о ме­ни, мом имов­ном ста­њу (ви­ла на Де­ди­њу и у Бо­ки), на­вод­ној стра­нач­кој при­пад­но­сти и иде­о­ло­шком опре­де­ље­њу (кле­ро­фа­ши­ста), а ни­је по­ште­ђе­на ни мо­ја по­ро­ди­ца (па се мо­ја су­пру­га озна­ча­ва као кри­ми­на­лац). За­ни­мљи­во је да се све ове „ини­ци­ја­ти­ве” де­ша­ва­ју у исто вре­ме, а сли­чан и син­хро­ни­зо­ван ру­ко­пис мо­же се пре­по­зна­ти и на дру­гим ме­сти­ма.

С тим у ве­зи, те­шко је не по­сум­ња­ти да се ти­ме оства­ру­је јав­но из­не­та прет­ња ко­ју је де­кан Си­на­ни, пре ви­ше од го­ди­ну да­на на сед­ни­ци ННВ, из­нео ре­чи­ма да ће се об­ра­чу­на­ти са мном на свој на­чин. Уоста­лом, иста ова кли­ка по­ку­ша­ла је да ми ус­кра­ти за­кон­ско пра­во на до­дат­ни ан­га­жман на дру­гој ви­со­ко­школ­ској уста­но­ви. 
Да не бих, ка­ко ка­жу, уру­ша­вао углед фа­кул­те­та, у оба­ве­зи сам да ка­жем да ову бе­стид­ну ини­ци­ја­ти­ву ни­је по­кре­ну­ла ве­ћи­на на­став­ни­ка. За­пра­во, реч је о 45 пер­со­на ко­је су се ис­та­кле то­ком бло­ка­да, под­сти­чу­ћи на раз­не на­чи­не сту­ден­те у бло­ка­ди да из­др­же у бор­би све док ни­су би­ли угро­же­ни њи­хо­ви ма­те­ри­јал­ни ин­те­ре­си. То је, ме­ђу­тим, ма­ње ва­жно, јер да је и свих 300 на­став­ни­ка, плус још 220 са­рад­ни­ка у на­ста­ви, пот­пи­са­ло ову ини­ци­ја­ти­ву, то ни­шта не би про­ме­ни­ло. И да­ље бих твр­дио: Ипак се окре­ће!
Ја­сно је да они ко­ји су нај­од­го­вор­ни­ји за бе­сми­сле­ну бло­ка­ду фа­кул­те­та са­да по­ку­ша­ва­ју да па­жњу ака­дем­ске и ши­ре јав­но­сти пре­у­сме­ре са сво­је од­го­вор­но­сти на из­ми­шље­на пи­та­ња на­вод­не угро­же­но­сти ауто­но­ми­је уни­вер­зи­те­та и на про­го­не оних ко­ји ни­су ћу­та­ли ни док је де­кан сил­ни ис­пред ННВ под­ври­ски­вао: Пум­пај! Пум­пај! Они ко­ји су га по­др­жа­ва­ли са­да по­ку­ша­ва­ју да га за­шти­те ис­ти­чу­ћи се као мо­рал­ни штит јер им илу­зи­ја о соп­стве­ној мо­рал­ној уз­ви­ше­но­сти да­је оправ­да­ње за уло­гу ин­кви­зи­то­ра. По­ред то­га, уве­ре­ни у сво­ју ин­те­лек­ту­ал­ну су­пер­и­ор­ност не мо­гу да се су­о­че с чи­ње­ни­цом да је про­паст пре­врат­нич­ке за­ми­сли про­из­вод гре­шке у идеј­ном про­јек­ту, па жр­тве­ног јар­ца тра­же у по­је­дин­ци­ма ко­ји су од по­чет­ка би­ли све­сни глу­по­сти ко­лек­тив­ног ума. Али тај ко­лек­тив­ни ин­кви­зи­тор­ски ум не са­мо да је до­ка­за­но за­кр­жљао, не­го је и по­ре­ме­ћен, јер, на при­мер, за уз­не­ми­ре­ност јав­но­сти кри­ви на­кнад­на ту­ма­че­ња, а не про­пу­сте ко­ји су до­ве­ли до тра­ге­ди­је и са­му тра­ге­ди­ју. Нај­зад, али не ма­ње бит­но, ове мо­рал­не гро­ма­де та­ко по­ку­ша­ва­ју да при­кри­ју сво­ја по­ср­ну­ћа и са­пли­та­ња о без­ма­ло сва­ки члан Ко­дек­са. Но, упра­во за­то за­слу­жу­ју да се о њи­ма не­што ви­ше ка­же и по­је­ди­нач­но, али о то­ме оп­шир­ни­је у на­ред­ној ко­лум­ни.
На­ста­ви­ће се… 
*Про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа