Неуспела држава Црна Гора

Вечерашњим концертом Рикија Мартина Црна Гора ће обележити 20 година независности. Певач који је последњу песму испевао пре него што је ова држава настала, који се последњих 20 година помиње не по хитовима већ пикантеријама из личног живота, чини се заиста је достојан јубилеја државе Монтенегро, државе коју последњих месеци персонификују порно снимци из министарских кабинета.  

За само један дан, тог 21. маја 2006, на похараном референдуму анулирана je вековна жртва и проливена крв, које су Црногорци у епским бојевима водили за слободу српства. "Пред шатор ћу стражарит' краљу, зар ми Данил стриц не рече, споји ли се икад српство и јединство своје стече" - писао је у стиху време црногорске славе краљ и књаз Никола Први Петровић. Мањина корумпираних и заведених пропагандом финансираном шверцом цигарета и међународним криминалом, заједно са потомцима оних који су на Мартинићима, Крусима, Фундини, Граховцу и Вучјем Долу кидисали да сатру Црну Гору и њену слободу, успели су оно што није за руком пошло турским пашама и везирима, аусторугарским и италијанскоим окупаторима.

Референдумску кампању изнели су на паролама и флоскулама да се "сами питамо у својој кући" и да се о "Црној Гори не одлучује у Београду". Колико се "питамо" најбоље смо видели већ у октобру 2008, када је влада Мила Ђукановића признала независност лажне државе Косово. По признању њеног тадашњег потпредседника и каснијег премијера Душка Марковића тзв. Косово је признато противно вољи 80% грађана Црне Горе. Затим су уследиле санкције Руској Федерацији 2014, које због европских интеграција ни данас не би били у обавези да формално уведемо, па увлачење у НАТО пакт без референдума. Према анкети јавног сервиса РТЦГ у фебруару 2022. чак 86% грађана Црне Горе изјаснило се против санкција Русији.

Ове поражавајуће чињенице, некадашње присталице заједничке државе уваљене пре пар година у фотеље покушавају да релативизују флоскулама "ми смо мали, колонија, шака јада, морамо". Ту истине има, али објашњења нема зашто се у односу према Србији Црна Гора поставља као Хрватска и Албанија, а рецимо не као Румунија и Грчка, односно зашто према Русији у међународним организацијама наступамо као "балтички тигрови" Литванија, Летонија и Естонија, а не као Словачка и Мађарска. Нема тих флоскула и релативизације које могу оправдати учешће црногорских војника у мисијама ЕУ и НАТО подршке Украјини, односно гласања за пријем тзв. државе Косово у УНЕСКО И Интерпол, и тако редом до подршке резолуцији УН којом се констатује „геноцид“ у Сребреници.

Небројене акте отвореног непријатељства Црне Горе према Русији и Србији, који спадају у најсрамнјије странице њене историје, бивше и садашње политичке елите у Подгорици камуфлирају девизом „напад је најбоља одбрана“. Свеприсутан је наратив, без иједног доказа, да Русија води некакав хибридни рат против Црне Горе, a да већег непријатеља од Александра Вучића немамо. Свака изговорена реч председника Србије повод је да данима траје хистерија и харанга медија које основала и финасирала Милова мафија, медија који контролише клан тзв. Друге фамилије, који се са Ђукановићем након похараног референдума разишао око поделе плена и утицаја, али и бројни јавно ангажовани појединци који за себе кажу да су Срби. Гле чуда, лидери сва три клана били су пристуни на синоћњем Спајићевом пријему.  

Ма колико реторика и гебелсковска пропаганда била упорна и свеприсутна, свима који су елементарно сачували здрав разум јасно је да је Црна Гора та која води непријатељску политику, активно учествује у рату против Русије, подржава распарчавање Србије и гласа за буквално све антисрпске резолуције у међународним организацијама. Црна Гора, а не две државе које су нам током векова историје биле најближе.  

Ухљебљени ће рећи да је данас у Црној Гори ситуација другачија, јер су Срби у власти. Међутим и пре 10 равно година у влади Мила Ђукановића било је Срба, рецимо министар полиције био је Горан Даниловић. На 10. годишњицу независности Даниловић је са много помпе и нескривене личне радости примао Мирослава Лајчака и Франтишека Липку, представнике ЕУ који су верификовали референдумску похару. На пријему смо синоћ видели смо председника скупштине Андрију Мандића са Милом Ђукановићем, Душком Марковићем, распопом Мирашем Дедејићем и неизбежним Лајчаком, који упркос недавно потврђеним везама са Џефријем Епстином и даље слободно путује светом.

Са испод 30.000 колико је бројао црногорски јавни сектор 2006. број запослених је у данашње дане достигао невероватних 78.000. Све то као да им није довољно па поред постојећих 33 ресора у влади спремају се да измисле и нове. Веровали или не Црна Гора би ускоро могла да добије министарство за везу са скупштином, а поред живог министра здравља, спрема се и потпредседница за здравство. Ионако прегломазних педестак хиљада у јавној управи које је оставио ражим Мила Ђукановића 2020. тзв. уместо да скрешу, ослободици су повећали за невероватних 28.000. Црна Гора је данас светски рекордер по броју запослених у јавном сектору. Према званичној статистици црногорски број заспослених у јавном сектору на 100.000 становника чак 2,7 пута превазилази просек ЕУ.

Тај коефицијент 2,7 је еквивалентан расту забележеном током 20 година црногорске независности. Ово суштински значи да на грбачи оних који раде живи 50.000 партијских ухљеба бившег и садашњег режима. Овај број у пракси је већи јер хиљаде, ако не и десетине хиљада активиста владајућих партија у јавној управи и предузећима ангажовани су на привременом раду по уговору о делу. Они се у овом статусу налазе годинама и не подлежу званичној статистици запослених.

У независној Црној Гори држава је не само највећи послодавац, већ и најбољи платиша. Просечна зарада у државној управи је за чак 50% већа је од зараде у производњи, 1000 на према 650 евра. На 700 милиона евра државног дуга колико нам је у наслеђе оставила СРЈ за претходних 20 година додате су преко 4 милијарде. Ето како животари и опстаје држава феномем, у којој мањима ради, а већина паразитира на њеној грбачи. Спекулативни послови и стамбена изградња још неколико наредних година камуфлираће релативно подношљив проценат државног дуга у БДП-у. Када те тенденције одмах после 2030. спласну,  Црна Гора ће потонути у банкрот и економску пропаст, Проценант БДП-а у јавном дугу ће се за кратко време удвостучити, ако не и утростурчити. Тада неће бити важно јеси ли Србин, Црногорац, Албанац, Бошњак, или партијски ухљеб.

Баш те 2006, док су Мило Ђукановић и Мирослав Лајкчак харали народну вољу на референдуму, а Андрија Мандић био као против тога, Ноам Чомски је објавио књигу „Неуспеле државе“.  Ово занимљиво дело политичке теорије покушава да дефинише појам држава де факто протектората САД које не поштују међународно право, вољу властитих грађана и уместо својих стратешких интереса испуњавају налоге спољних центара моћи. Да су „Неуспеле државе“ написане десетак година раније сигуран сам да би посебно поглавље било посвећено и независној Црној Гори, држави која испуњава готово све критеријуме да буде сврстана у такве.

Од земље јунака из бајки, како је црногорсе војнике на Мојковцу описао аустроугарски начелник генералштаба Конрад фон Хенцендорф, само три деценије власти Мила Ђукановића и његових наследника биле су довољне да се Црна Гора препознаје по шверцу, криминалу, корупцији и порно снимцима из министарских кабинета. Морална пропаст неуспеле државе Црне Горе претходница је њеном извесном економском краху, који тешко да ће дочекати крај  још једног мандата триумвирата Милових наследника Спајић-Мандић-Бечић.