Бележничар женских судбина

Неке жене прођу кроз живот неосетно, једва га окусивши. Друге одважно заграбе све што могу, добро и лоше. Оне ретке, посебно надарене, успеју да за собом оставе дубок траг, задуживши поколења, а малобројне наставе да трају овековечене на сликама, у скулптури или кроз свој литерарни лик – понекад добивши и шансу да тако, макар на папиру, измене неке своје погрешне одлуке, избегну кобне расплете и дочекају другачију судбину, можда баш онакву какву су прижељкивали у стварности. Живка Живац, Лепа Циганка, Буена Бахарас, Мара Секулић, Машењка Дњепров, Естер Херцл, Роза, Ђорђина и остале јунакиње збирке прича „Пострушка“ своје су муке и радости повериле једној саосећајној госпођи дечачког лица и радозналих плавих очију и не слутећи да ће се све то једном појавити – међу корицама књиге.

Весна Дражиловић-Дадић-Живојиновић, рођена пре 54 године у Београду, који, каже, воли највише на свету – а свет је пропутовала уздуж и попреко – и сама је доспела у неке своје приче, додуше оставивши читаоцу да нагађа у које, све у жељи да забележи необичне згоде обичних људи и да помогне себи и другима да боље разумеју рањиву женску душу.

Потресне, и тужне и смешне, повести о љубави, поверењу, жртвовању и нади, али и о мржњи, зависти, похлепи, превари и самоћи, о детињству и старости, о ратовима и логорима, испричане су увек „из женског угла“ јер су, сматра Весна, жене прави јунаци данашњице. Свакога дана морају изнова да се доказују као одане мајке, супруге, кћери и сестре, као вредне домаћице, способне раднице, поуздани стручњаци, ефикасни руководиоци… Од њих се очекује више и боље него од мушкараца, а подразумева да би, уз све што успешно ураде, требало и добро да изгледају.

Рушење стереотипа

Ти узнемиравајући стереотипи и предрасуде о женама на Балкану и у Србији, које је желела да разоткрије и превазиђе, били су један од разлога што је Весна потиснула у други план диплому Филолошког факултета у Београду (завршила је енглески језик)и окренула се „женским студијама“. Учествовала је у више пројеката, поред осталог интервјуисала 5.000 саговорница у једном истраживању Студентског културног центра у Београду почетком осамдесетих. Придруживши се студији Београдског феминистичког клуба о женској гојазности („то је болест, а код нас се сматра простаклуком!“) заинтересовала се за нову област – заштиту здравља, а како је у међувремену радила и као документариста у Институту за међународну политику и привреду и савладала све тајне трагања, обраде и складиштења података, била је спремна за занимање којим се и данас бави. Ради у Градском заводу за јавно здравље, где прикупља и оне од широке јавности скривене, мање доступне и у „дубоком вебу“ на Интернету закопане информације потребне експертима за пројекте Завода.

(/slika2)– Веома много волим свој посао, јер стално нешто ново сазнам и научим. На пример, да није препоручљиво стално љуљушкати бебе и да се више не каже „рубеола“ него „рубела“… – наводи Весна.

Биографија наше саговорнице, стручна и она интимна, крцата је детаљима: поред осталог радила је за Уједињене нације, стекла неколико специјализација (документационих наука у међународним односима у Женеви, касније, преко Министарства спољних послова, дипломатије у здравству, још касније за медицинску информатику), била на стручном усавршавању у Њујорку и Бриселу (где је, пре две године у оквиру пројекта Светске здравствене организације обучена да буде „официр за комуникације“ у ситуацијама епидемије), сарађивала са феминистичким организацијама, подржава концепт „споре хране“ (то већ заслужује посебан текст). Била је удата за Мирослава Дадића са којим је 1984. добила ћерку Славну, кад се разболео и умро дуго је туговала, а онда је упознала Горана Живојиновића и тако стекла оно треће презиме. Више није ни битно која су званично уписана мада, убацује Славна, то прави велику збрку на документима.

Разгледнице из прошлости

– Највише што сам постигла јесте то да могу да кажем да сам задовољна својим животом, да ми је сваки дан добар, да сам урадила све што сам хтела за себе и за друге и да ме више ништа не жуљи и стеже: ни ципеле, ни кошуље, ни људи – објашњава Весна.

(/slika3)Најзад је могла да се сасвим посвети својој, како верује, правој мисији: да забележи туђе животне приче које је целог живота слушала и брижљиво сакупљала. Понекад искористи моћ коју је стекла као писац и промени крај. А кад књига изађе из штампе, ликови више нису „њени“ већ живе сопствени живот.

– Женска искуства су непроцењива за планету, уверена сам да је свако корисно и поучно. И сама сам, од оних које су сад у „Пострушки“, много тога научила, пре свега да поштујем живот и да верујем у љубав. А сретала сам их свуда: Лепу Циганку у болници, где сам лежала са сломљеном ногом, несрећницу која је убила мужа упознала сам чекајући један воз који је много каснио, Машењка је била сестра моје другарице, Сеша и Мица моје тетке, „другарица Ружица“ је мајка мог познаника, Бранка и Естер су ми пријатељице… Неке од ових јунакиња се изражавају на веома необичан начин, али желела сам да што боље сачувам и пренесем њихов оригинални говор, размишљања и поступке, без моралисања и додатних објашњења – додаје ауторка. Сад припрема нову збирку приповедака, „Разгледнице из прошлости“, о Београду из шездесетих година прошлог века. Као и у претходном делу, свака ће бити заснована на стварним догађајима и особама, али ће овога пута породичне фотографије, које је ауторка показала на промоцији „Пострушке“, бити замењене старим разгледницама.

А ликови у књизи ће, наравно, опет бити – жене.

Александра Мијалковић

----------------------------------------------

Пострушка

Архаична реч коју је ауторка „Пострушке“ одабрала за наслов своје књиге означава примитивну камену алатку, коришћену у старијем и средњем палеолиту (али и у познијим периодима) као нож, посебно при обради уловљеног плена, за одвајање крзна од меса и тетива. „Пострушком се одваја суштина од омотача. Тако животиња остаје гола, сама, лишена онога што ју је дефинисало у спољашњем свету“, пише Весна Дадић-Живојиновић, а нама поверава да је идеју добила од ћерке Славне, студента археологије. Њих две и иначе доста знају о камењу и деле страст према његовом сакупљању: мајка проучава како се неки камен „слаже“ са одређеном женском душом, а кћи ослушкује шта ће јој открити о историји.

Али – то је већ нека друга прича.