Beležničar ženskih sudbina

Neke žene prođu kroz život neosetno, jedva ga okusivši. Druge odvažno zagrabe sve što mogu, dobro i loše. One retke, posebno nadarene, uspeju da za sobom ostave dubok trag, zaduživši pokolenja, a malobrojne nastave da traju ovekovečene na slikama, u skulpturi ili kroz svoj literarni lik – ponekad dobivši i šansu da tako, makar na papiru, izmene neke svoje pogrešne odluke, izbegnu kobne rasplete i dočekaju drugačiju sudbinu, možda baš onakvu kakvu su priželjkivali u stvarnosti. Živka Živac, Lepa Ciganka, Buena Baharas, Mara Sekulić, Mašenjka Dnjeprov, Ester Hercl, Roza, Đorđina i ostale junakinje zbirke priča „Postruška“ svoje su muke i radosti poverile jednoj saosećajnoj gospođi dečačkog lica i radoznalih plavih očiju i ne sluteći da će se sve to jednom pojaviti – među koricama knjige.

Vesna Dražilović-Dadić-Živojinović, rođena pre 54 godine u Beogradu, koji, kaže, voli najviše na svetu – a svet je proputovala uzduž i popreko – i sama je dospela u neke svoje priče, doduše ostavivši čitaocu da nagađa u koje, sve u želji da zabeleži neobične zgode običnih ljudi i da pomogne sebi i drugima da bolje razumeju ranjivu žensku dušu.

Potresne, i tužne i smešne, povesti o ljubavi, poverenju, žrtvovanju i nadi, ali i o mržnji, zavisti, pohlepi, prevari i samoći, o detinjstvu i starosti, o ratovima i logorima, ispričane su uvek „iz ženskog ugla“ jer su, smatra Vesna, žene pravi junaci današnjice. Svakoga dana moraju iznova da se dokazuju kao odane majke, supruge, kćeri i sestre, kao vredne domaćice, sposobne radnice, pouzdani stručnjaci, efikasni rukovodioci… Od njih se očekuje više i bolje nego od muškaraca, a podrazumeva da bi, uz sve što uspešno urade, trebalo i dobro da izgledaju.

Rušenje stereotipa

Ti uznemiravajući stereotipi i predrasude o ženama na Balkanu i u Srbiji, koje je želela da razotkrije i prevaziđe, bili su jedan od razloga što je Vesna potisnula u drugi plan diplomu Filološkog fakulteta u Beogradu (završila je engleski jezik)i okrenula se „ženskim studijama“. Učestvovala je u više projekata, pored ostalog intervjuisala 5.000 sagovornica u jednom istraživanju Studentskog kulturnog centra u Beogradu početkom osamdesetih. Pridruživši se studiji Beogradskog feminističkog kluba o ženskoj gojaznosti („to je bolest, a kod nas se smatra prostaklukom!“) zainteresovala se za novu oblast – zaštitu zdravlja, a kako je u međuvremenu radila i kao dokumentarista u Institutu za međunarodnu politiku i privredu i savladala sve tajne traganja, obrade i skladištenja podataka, bila je spremna za zanimanje kojim se i danas bavi. Radi u Gradskom zavodu za javno zdravlje, gde prikuplja i one od široke javnosti skrivene, manje dostupne i u „dubokom vebu“ na Internetu zakopane informacije potrebne ekspertima za projekte Zavoda.

(/slika2)– Veoma mnogo volim svoj posao, jer stalno nešto novo saznam i naučim. Na primer, da nije preporučljivo stalno ljuljuškati bebe i da se više ne kaže „rubeola“ nego „rubela“… – navodi Vesna.

Biografija naše sagovornice, stručna i ona intimna, krcata je detaljima: pored ostalog radila je za Ujedinjene nacije, stekla nekoliko specijalizacija (dokumentacionih nauka u međunarodnim odnosima u Ženevi, kasnije, preko Ministarstva spoljnih poslova, diplomatije u zdravstvu, još kasnije za medicinsku informatiku), bila na stručnom usavršavanju u Njujorku i Briselu (gde je, pre dve godine u okviru projekta Svetske zdravstvene organizacije obučena da bude „oficir za komunikacije“ u situacijama epidemije), sarađivala sa feminističkim organizacijama, podržava koncept „spore hrane“ (to već zaslužuje poseban tekst). Bila je udata za Miroslava Dadića sa kojim je 1984. dobila ćerku Slavnu, kad se razboleo i umro dugo je tugovala, a onda je upoznala Gorana Živojinovića i tako stekla ono treće prezime. Više nije ni bitno koja su zvanično upisana mada, ubacuje Slavna, to pravi veliku zbrku na dokumentima.

Razglednice iz prošlosti

– Najviše što sam postigla jeste to da mogu da kažem da sam zadovoljna svojim životom, da mi je svaki dan dobar, da sam uradila sve što sam htela za sebe i za druge i da me više ništa ne žulji i steže: ni cipele, ni košulje, ni ljudi – objašnjava Vesna.

(/slika3)Najzad je mogla da se sasvim posveti svojoj, kako veruje, pravoj misiji: da zabeleži tuđe životne priče koje je celog života slušala i brižljivo sakupljala. Ponekad iskoristi moć koju je stekla kao pisac i promeni kraj. A kad knjiga izađe iz štampe, likovi više nisu „njeni“ već žive sopstveni život.

– Ženska iskustva su neprocenjiva za planetu, uverena sam da je svako korisno i poučno. I sama sam, od onih koje su sad u „Postruški“, mnogo toga naučila, pre svega da poštujem život i da verujem u ljubav. A sretala sam ih svuda: Lepu Ciganku u bolnici, gde sam ležala sa slomljenom nogom, nesrećnicu koja je ubila muža upoznala sam čekajući jedan voz koji je mnogo kasnio, Mašenjka je bila sestra moje drugarice, Seša i Mica moje tetke, „drugarica Ružica“ je majka mog poznanika, Branka i Ester su mi prijateljice… Neke od ovih junakinja se izražavaju na veoma neobičan način, ali želela sam da što bolje sačuvam i prenesem njihov originalni govor, razmišljanja i postupke, bez moralisanja i dodatnih objašnjenja – dodaje autorka. Sad priprema novu zbirku pripovedaka, „Razglednice iz prošlosti“, o Beogradu iz šezdesetih godina prošlog veka. Kao i u prethodnom delu, svaka će biti zasnovana na stvarnim događajima i osobama, ali će ovoga puta porodične fotografije, koje je autorka pokazala na promociji „Postruške“, biti zamenjene starim razglednicama.

A likovi u knjizi će, naravno, opet biti – žene.

Aleksandra Mijalković

----------------------------------------------

Postruška

Arhaična reč koju je autorka „Postruške“ odabrala za naslov svoje knjige označava primitivnu kamenu alatku, korišćenu u starijem i srednjem paleolitu (ali i u poznijim periodima) kao nož, posebno pri obradi ulovljenog plena, za odvajanje krzna od mesa i tetiva. „Postruškom se odvaja suština od omotača. Tako životinja ostaje gola, sama, lišena onoga što ju je definisalo u spoljašnjem svetu“, piše Vesna Dadić-Živojinović, a nama poverava da je ideju dobila od ćerke Slavne, studenta arheologije. Njih dve i inače dosta znaju o kamenju i dele strast prema njegovom sakupljanju: majka proučava kako se neki kamen „slaže“ sa određenom ženskom dušom, a kći osluškuje šta će joj otkriti o istoriji.

Ali – to je već neka druga priča.