Деца Приштине

„Ти спаваш”, каже један од четворо путника који иду у Приштину на славу града. „Јес’, спавам! Жмурим, мрзи ме да гледам”, каже Оља Илић. Одрасла је у Приштини и више од две и по деценије је избеглица, али памти сваки детаљ. Атмосфера је тешка јер у аутомобилу свако настоји да сакрије свој бол.

„Пожури, човече, ово је мој пут и део града”, каже монахиња др Ирина Петровић док пролазимо од Клиничко-болничког центра до студентских домова. Стојимо на семафору испред старе студентске мензе. На углу је никао нови споменик. Зове се „Пранвера шћиптаре 81” („Албанско пролеће 81”). На зиду споменика су стилизовани ликови албанских студената који су се 1981. године побунили, како је званично речено, због лоше хране у мензи. За таквим објашњењима данас нема потребе јер на споменику пише парола коју држе студенти „Косово република”. Аутор овог текста је пре пет година разговарао са Лепосавом Стојановић, која је тада била шеф кухиње. Тврдила је да им је спремала исто као у Нишу и Београду, а остала је до краја живота у социјалним становима у центру Приштине, из којег је избачена јер су нове власти одлучиле да поруше те сиротињске станчиће. Вадимо телефоне и сликамо споменик. Данило Јевтић, који вози, љут је и строго заповеда да се прозори затворе. Сви знамо да га не мучи страх него чињеница да пролази поред своје Народне и универзитетске библиотеке коју је толико волео.

Празник Светог Николе је заправо скуп око две стотине оваквих људи. Они нису пристали на нову реалност и одлучили су да, колико могу, макар на један дан, постану део његовог живота. „Оља, да ме водиш један дан по Приштини. Хоћу да шетам цео дан”, каже монахиња Ирина, игуманија Манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Рано је, нема саобраћајног колапса, доњи део Храма Христа Спаса је зарастао у багремару, по куполама расте трава, а на врху сија златни крст.

У Цркви Светог Николе је пуно људи, владика Теодосије стоји на улазној капији и каже: „Боже, како је леп дан”, а у беседи говори: „Овај храм је страдао, био је запаљен и порушен и потом васкрсао. Ми се у њему обнављамо.”

Стефан Дамјановић је дете Приштине, ишао је у Основну школу „Милош Црњански”, сада је свештеник у Крагујевцу и увек долази са већом групом људи. Он прима Грамату за оданост, верност и љубав Мајци Цркви, коју је добио његов отац Драган. Исту грамату добио је и Александар Блануша.

Хроничар Приштине Рада Тодић Вулићевић једва хода, али свуда стиже. „Хоћеш ли с нама на гробље? Имам идеју за нови филм, па да нешто видимо.”

Адвокат Дејан Васић је стигао са својом породицом из Косовске Митровице и свечано објављује: „Сутра се венчавам и крштавам децу! Ово је моја црква!”

После свечане трпезе сви одлазе из града, косовски полицајци су нервозни и намрштени. Ту, поред њих, остаје свештеник Станиша Арсић да се врати у своју свакодневну самоћу. Због њега и града већина ових људи не личи на избеглице. Без обзира на то што је град узет и што у њему нема рађања, сигурно је да ови људи остају и постају његова деца.

Слави је присуствовала и Милена Парлић из Канцеларије за Косово и Метохију.