Deca Prištine

„Ti spavaš”, kaže jedan od četvoro putnika koji idu u Prištinu na slavu grada. „Jes’, spavam! Žmurim, mrzi me da gledam”, kaže Olja Ilić. Odrasla je u Prištini i više od dve i po decenije je izbeglica, ali pamti svaki detalj. Atmosfera je teška jer u automobilu svako nastoji da sakrije svoj bol.

„Požuri, čoveče, ovo je moj put i deo grada”, kaže monahinja dr Irina Petrović dok prolazimo od Kliničko-bolničkog centra do studentskih domova. Stojimo na semaforu ispred stare studentske menze. Na uglu je nikao novi spomenik. Zove se „Pranvera šćiptare 81” („Albansko proleće 81”). Na zidu spomenika su stilizovani likovi albanskih studenata koji su se 1981. godine pobunili, kako je zvanično rečeno, zbog loše hrane u menzi. Za takvim objašnjenjima danas nema potrebe jer na spomeniku piše parola koju drže studenti „Kosovo republika”. Autor ovog teksta je pre pet godina razgovarao sa Leposavom Stojanović, koja je tada bila šef kuhinje. Tvrdila je da im je spremala isto kao u Nišu i Beogradu, a ostala je do kraja života u socijalnim stanovima u centru Prištine, iz kojeg je izbačena jer su nove vlasti odlučile da poruše te sirotinjske stančiće. Vadimo telefone i slikamo spomenik. Danilo Jevtić, koji vozi, ljut je i strogo zapoveda da se prozori zatvore. Svi znamo da ga ne muči strah nego činjenica da prolazi pored svoje Narodne i univerzitetske biblioteke koju je toliko voleo.

Praznik Svetog Nikole je zapravo skup oko dve stotine ovakvih ljudi. Oni nisu pristali na novu realnost i odlučili su da, koliko mogu, makar na jedan dan, postanu deo njegovog života. „Olja, da me vodiš jedan dan po Prištini. Hoću da šetam ceo dan”, kaže monahinja Irina, igumanija Manastira Svetog Dimitrija u Sušici kod Gračanice. Rano je, nema saobraćajnog kolapsa, donji deo Hrama Hrista Spasa je zarastao u bagremaru, po kupolama raste trava, a na vrhu sija zlatni krst.

U Crkvi Svetog Nikole je puno ljudi, vladika Teodosije stoji na ulaznoj kapiji i kaže: „Bože, kako je lep dan”, a u besedi govori: „Ovaj hram je stradao, bio je zapaljen i porušen i potom vaskrsao. Mi se u njemu obnavljamo.”

Stefan Damjanović je dete Prištine, išao je u Osnovnu školu „Miloš Crnjanski”, sada je sveštenik u Kragujevcu i uvek dolazi sa većom grupom ljudi. On prima Gramatu za odanost, vernost i ljubav Majci Crkvi, koju je dobio njegov otac Dragan. Istu gramatu dobio je i Aleksandar Blanuša.

Hroničar Prištine Rada Todić Vulićević jedva hoda, ali svuda stiže. „Hoćeš li s nama na groblje? Imam ideju za novi film, pa da nešto vidimo.”

Advokat Dejan Vasić je stigao sa svojom porodicom iz Kosovske Mitrovice i svečano objavljuje: „Sutra se venčavam i krštavam decu! Ovo je moja crkva!”

Posle svečane trpeze svi odlaze iz grada, kosovski policajci su nervozni i namršteni. Tu, pored njih, ostaje sveštenik Staniša Arsić da se vrati u svoju svakodnevnu samoću. Zbog njega i grada većina ovih ljudi ne liči na izbeglice. Bez obzira na to što je grad uzet i što u njemu nema rađanja, sigurno je da ovi ljudi ostaju i postaju njegova deca.

Slavi je prisustvovala i Milena Parlić iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju.