Бекство, прогон и дуг пут помирења

Варшава и Берлин опет су се опет докачили, а овога пута повод је једна поприлично неважна немачка политичка фигура – Ерика Штајнбах, председница Савеза прогнаних. Пољска, наиме, одлучно тражи од владе у Берлину да ову конзервативну политичарку из редова Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) не именује у управу будућег документационог центра посвећеног прогнанима после Другог светског рата.

На први поглед реч је о минорном кадровском проблему у чијој се позадини, међутим, крије тешко наслеђе пољско-немачких односа где у први план избијају мучна сећања на последњи велики светски рат. Случај Штајнбах, како то закључује немачки дневник „Франкфуртер алгемајне”, јасно показује „колико је заправо дуг пут помирења”.

Ублажен отпор

Целокупна прича око формирања меморијалног центра о прогнанима – у званичном називу ове институције биће три речи: бекство, прогон и помирење – била је крцата неспоразумима, болним емоцијама, непријатним подсећањима и оштрим политичким обрачунима који нису били ограничени немачким државним границама. Најжешћи отпор идеји да се у Немачкој формира такав центар пружала је Пољска.

Основни пољски приговор био је да то неко у Немачкој покушава да прекраја или чак поново пише историју. Међу такве Варшава је убројала и „плаву бештију”, председницу немачког Савеза прогнаних Ерику Штајнбах.

Сумњичавих према овом пројекту било је и у Немачкој. Посебно из редова Социјалдемократске партије (СПД) и левичарских организација стизала су упозорења да би формирање таквог центра могло да иде на руку десничарском екстремизму.

На крају, после скоро четири године лутања, расправа и убеђивања велика коалиција – демохришћана и социјалдемократа – тренутно на власти у Немачкој привела је крају посао око формирања документационог центра у Берлину посвећеног прогнанима. Чак је и званична Варшава ублажила отпор, договорено је, на пример, да у припреми центра у Берлину учествују и пољски историчари.

Крајем прошле године владин предлог је добио већинску подршку у Бундестагу и још је потребно да се о њему позитивно изјасни други дом немачког парламента, Бундесрат. Предвиђено је да влада за реализацију пројекта издвоји 29 милиона евра, док ће годишњи буџет ове задужбине под окриљем Немачког историјског музеја помагати са 2,4 милиона евра.

Жестоко протести из Варшаве

И таман када се чинило да су Немци и Пољаци решили овај спор, све је покварила Ерика Штајнбах. Савез прогнаних званично је предложио влади да у управу Фондације бекство, прогон и помирење именује и председницу ове организације Ерику Штајнбах.

Из Варшаве су одмах стигли жестоки протести. Влада премијера Доналда Туска послала је одмах у Берлин свог изасланика, бившег шефа дипломатије Владислава Бартошевског. Пре поласка на пут Бартошевски је сликовито описао пољски поглед на предлог да Ерика Штајнбах уђе у управу нове фондације.

„То је исто као када би Ватикан одредио бискупа Вилијамсона, познатог због негирања холокауста, за амбасадора у Израелу”, изјавио је Бартошевски пољским медијима.

Бившег пољског министра иностраних послова у Берлину је примила и немачка канцеларка Ангела Меркел. После сусрета није било званичних информација о садржају разговора, а Бартошевски је кратко изјавио да је „веома задовољан”.

У преводу на разумљивији језик то би могло да значи да је неки договор постигнут, а највероватније је Меркелова обећала да ће немачка влада одложити именовање 13 чланова управе Фондације бекство, прогон и помирење. Формалан разлог постоји: Немачку ове јесени чекају парламентарни избори, па је најлакше да се овај „врућ кромпир” препусти новој немачкој влади.

Жарко Ракић

-----------------------------------------------------------

Између 12 и 15 милиона прогнаних Немаца

Према незваничним немачким проценама, после Другог светског рата између 12 и 15 милиона Немаца прогнано је из источне Европе и Немачке Демократске Републике. Данас у Немачкој постоји двадесетак удружења прогнаних, а њихова кровна организација је Савез прогнаних. Од 1998. председница овог савеза је Ерика Штајнбах.

Савез прогнаних био је противник нове немачке источне политичке Вилија Бранта упорно одбацујући дефинитивно признавање границе на Одри и Ниси. Пре источног проширења ЕУ (2004) Ерика Штајнбах је у Бундестагу гласала против уласка Пољске и Чешке у Унију.