Bekstvo, progon i dug put pomirenja

Varšava i Berlin opet su se opet dokačili, a ovoga puta povod je jedna poprilično nevažna nemačka politička figura – Erika Štajnbah, predsednica Saveza prognanih. Poljska, naime, odlučno traži od vlade u Berlinu da ovu konzervativnu političarku iz redova Hrišćansko-demokratske unije (CDU) ne imenuje u upravu budućeg dokumentacionog centra posvećenog prognanima posle Drugog svetskog rata.

Na prvi pogled reč je o minornom kadrovskom problemu u čijoj se pozadini, međutim, krije teško nasleđe poljsko-nemačkih odnosa gde u prvi plan izbijaju mučna sećanja na poslednji veliki svetski rat. Slučaj Štajnbah, kako to zaključuje nemački dnevnik „Frankfurter algemajne”, jasno pokazuje „koliko je zapravo dug put pomirenja”.

Ublažen otpor

Celokupna priča oko formiranja memorijalnog centra o prognanima – u zvaničnom nazivu ove institucije biće tri reči: bekstvo, progon i pomirenje – bila je krcata nesporazumima, bolnim emocijama, neprijatnim podsećanjima i oštrim političkim obračunima koji nisu bili ograničeni nemačkim državnim granicama. Najžešći otpor ideji da se u Nemačkoj formira takav centar pružala je Poljska.

Osnovni poljski prigovor bio je da to neko u Nemačkoj pokušava da prekraja ili čak ponovo piše istoriju. Među takve Varšava je ubrojala i „plavu beštiju”, predsednicu nemačkog Saveza prognanih Eriku Štajnbah.

Sumnjičavih prema ovom projektu bilo je i u Nemačkoj. Posebno iz redova Socijaldemokratske partije (SPD) i levičarskih organizacija stizala su upozorenja da bi formiranje takvog centra moglo da ide na ruku desničarskom ekstremizmu.

Na kraju, posle skoro četiri godine lutanja, rasprava i ubeđivanja velika koalicija – demohrišćana i socijaldemokrata – trenutno na vlasti u Nemačkoj privela je kraju posao oko formiranja dokumentacionog centra u Berlinu posvećenog prognanima. Čak je i zvanična Varšava ublažila otpor, dogovoreno je, na primer, da u pripremi centra u Berlinu učestvuju i poljski istoričari.

Krajem prošle godine vladin predlog je dobio većinsku podršku u Bundestagu i još je potrebno da se o njemu pozitivno izjasni drugi dom nemačkog parlamenta, Bundesrat. Predviđeno je da vlada za realizaciju projekta izdvoji 29 miliona evra, dok će godišnji budžet ove zadužbine pod okriljem Nemačkog istorijskog muzeja pomagati sa 2,4 miliona evra.

Žestoko protesti iz Varšave

I taman kada se činilo da su Nemci i Poljaci rešili ovaj spor, sve je pokvarila Erika Štajnbah. Savez prognanih zvanično je predložio vladi da u upravu Fondacije bekstvo, progon i pomirenje imenuje i predsednicu ove organizacije Eriku Štajnbah.

Iz Varšave su odmah stigli žestoki protesti. Vlada premijera Donalda Tuska poslala je odmah u Berlin svog izaslanika, bivšeg šefa diplomatije Vladislava Bartoševskog. Pre polaska na put Bartoševski je slikovito opisao poljski pogled na predlog da Erika Štajnbah uđe u upravu nove fondacije.

„To je isto kao kada bi Vatikan odredio biskupa Vilijamsona, poznatog zbog negiranja holokausta, za ambasadora u Izraelu”, izjavio je Bartoševski poljskim medijima.

Bivšeg poljskog ministra inostranih poslova u Berlinu je primila i nemačka kancelarka Angela Merkel. Posle susreta nije bilo zvaničnih informacija o sadržaju razgovora, a Bartoševski je kratko izjavio da je „veoma zadovoljan”.

U prevodu na razumljiviji jezik to bi moglo da znači da je neki dogovor postignut, a najverovatnije je Merkelova obećala da će nemačka vlada odložiti imenovanje 13 članova uprave Fondacije bekstvo, progon i pomirenje. Formalan razlog postoji: Nemačku ove jeseni čekaju parlamentarni izbori, pa je najlakše da se ovaj „vruć krompir” prepusti novoj nemačkoj vladi.

Žarko Rakić

-----------------------------------------------------------

Između 12 i 15 miliona prognanih Nemaca

Prema nezvaničnim nemačkim procenama, posle Drugog svetskog rata između 12 i 15 miliona Nemaca prognano je iz istočne Evrope i Nemačke Demokratske Republike. Danas u Nemačkoj postoji dvadesetak udruženja prognanih, a njihova krovna organizacija je Savez prognanih. Od 1998. predsednica ovog saveza je Erika Štajnbah.

Savez prognanih bio je protivnik nove nemačke istočne političke Vilija Branta uporno odbacujući definitivno priznavanje granice na Odri i Nisi. Pre istočnog proširenja EU (2004) Erika Štajnbah je u Bundestagu glasala protiv ulaska Poljske i Češke u Uniju.