И полиција и правосуђе испитују „пензије”

Добра идеја, да се на прави начин одају заслуге онима који су нашу земљу задужили на спортском борилишту, још није преточена у дело, бар не онако како је била замишљена. Уредба о националним спортским признањима, после низ похвала и бар толико критика, ускоро би требало да доживи своју другу „пластичну операцију”, али је извесно да и после новог улепшавања неће сви бити задовољни.

Као што смо најавили пре неколико дана, јуче су се срели представници Удружења тренера Србије и Комисије за промену Уредбе, основане по замисли министра омладине и спорта Снежане Самарџић-Марковић.

Тренери покушавају да спрече да се њиховој струци укину национална спортска признања (као компензација би било удвостручавање једнократних премија за освојене медаље на највећим такмичењима, односно да се ту изједначе са спортистима), док Комисија има своје аргументе, међу којима је и низ злоупотреба Уредбе, које су чинили поједини тренери. Догађало се да је и по неколико тренера, који су „тренирали” једног спортисту на различитим такмичењима, подносило „ваљану документацију” за добијање доживотне месечне накнаде (распон је од 34.000 до 102.000 динара, од европске бронзе до олимпијског злата), а има случајева и да су неки родитељи пријављени као тренери, да би на тај начин дошли до „пензије”.

Због тога је министар омладине и спорта недавно основала још једну Комисију, која ће се бавити овим злоупотребама, а у којој су и представници полиције и правосуђа. Уједно, и Удружење тренера Србије истиче да му је веома стало да се раздвоји жито од кукоља, да се види ко и како предлаже кандидате за национална признања, али и да се она и даље додељују онима који их заслуже.

У најбољем случају, нова Уредба би требало да угледа светлост дана до краја марта.

-----------------------------------------------------------

Поповић: Још чекам да се исправи неправда

Познати боксерски менаџер Мирослав Поповић, некадашњи успешни тренер и селектор, јавио нам се јуче да би се надовезао на серију наших текстова о националним спортским признањима. Каже да помно прати покушај Министарства омладине и спорта да стане на пут злоупотребама Уредбе о националним спортским признањима, али и истиче, мирним тоном, да је огорчен што „већ годину дана чека да се реши његов случај”…

– Примам месечну новчану накнаду за светску бронзу, уместо да ми је уважена олимпијска бронза из Сеула 1988, када сам тренирао Дамира Шкара. Због тога губим око 17.000 динара месечно, али више од тога смета ми то што ми је још пре више од пола године речено да је надлежна комисија позитивно решила мој случај и да ћу ускоро добити оно што ми припада, а ништа се није променило. У марту ће се навршити година откако чекам да се исправи ова грешка. Не тражим да ми се плаћа за злато Слободана Качара из Москве 1980, јер сам тада био помоћник првом тренеру Бруну Храстинском, већ за оно што сам заслужио.

Поповић, чији су боксери освојили 13 медаља на највећим такмичењима (од тога по две светске и олимпијске), каже да има још оштећених тренера, а помиње свог пријатеља Слободана Лазића који прима месечну накнаду за олимпијску бронзу из Лос Анђелеса 1984. уместо за злато с истих Игара (када је Анте Јосиповић без борбе у финалу стигао до титуле, а Ивандера Холифилда у полуфиналу дисквалификовао наш судија Новичић). Према резултатима, а сходно Уредби, Поповића следује 68.000 динара месечно (тренутно 51.000) а Лазића 102.000 (тренутно 68.000).

Упркос томе, Поповић ипак захваљује држави што је усвојила овакву Уредбу која је доказ бриге и спортистима:

– Захвалан сам држави, али не толико због мене колико због боксера који су до скора били на ивици глади.