Шмит није проблем, већ ОХР

Након пет година неуспеле политике, одлази кући још један бирократски медиокритет и немачки туриста који се без потврде Савета безбедности Уједињених нација пола деценије представљао као високи представник. И то је могуће у овом франкенштајнском пројекту званом „Босна и Херцеговина”. Међутим, спољна политика Сједињених Америчких Држава под вођством Доналда Трампа престала је да даје легитимитет свим међународним и националним бирократским структурама које немају утемељење у демократској вољи народа, па је тако и овом „вана би”, колонијалном назовиуправнику дошао крај.

Ово је био јасан наредни корак за америчку администрацију узимајући у обзир да је Доналд Трамп у јануару 2026. године потписао указ којим се САД повлаче из 66 међународних организација које нису успеле да створе конкретне резултате. У свом мандату, Кристијан Шмит је економски и политички паралисао БиХ, што је за Вашингтон био јасан сигнал да је време да се Шмит пусти низ воду.

Док је читав регион привлачио у просеку седам одсто страних директних инвестиција у односу на БДП, БиХ се налазила на мизерна три одсто. Стандардни економски модели не могу да објасне овај диспаритет, па је тако учестала крилатица коју слушамо из Брисела о „миту и корупцији” пала у заборав, јер и остале земље у региону имају или сличан или гори индикатор за корупцију, а привлаче процентуално више страног капитала у односу на величину својих економија него што то чини БиХ.

Разлог за ово крије се у чињеници да 94 одсто страних инвеститора наводи политичку стабилност као главни индикатор који посматрају када желе у неку државу да инвестирају. БиХ има најнижи скор политичке стабилности у региону, за шта је највише заслужан ОХР. Кад год би дошло до интензивног коришћења „бонских” овлашћења, индикатор „политичка стабилност и одсуство насиља/тероризма”, који објављује Светска банка, драстично би пао и тако страним инвеститорима послао сигнал да БиХ није подобна за инвестиције.

Ово је случај упркос чињеници да БиХ, односно Република Српска, имају најниже порезе у региону, најниже цене струје, као и најбоље услове за пословање, због чега је Република Српска рангирана међу 10 најперспективнијих малих регија будућности и 2018. и 2023. године од стране „Фајненшел тајмса”, а Лакташи као најпожељнији мали град у Европи за инвестиције. Извештај „Дуинг бизнис” Светске банке сврстао је Бањалуку међу најпожељније пословне дестинације још 2011. године. Конвертибилна марка је због своје везаности за евро поприлично стабилна валута, а БиХ би због уговора о слободној трговини које има с ЕУ, Цефтом и Турском могла да страним инвеститорима пружи приступ тржишту од више од 650 милиона људи. Ипак, ОХР је успео да узурпира и ову економски привилеговану позицију Републике Српске и читаве БиХ и да је доведе у стање економске парализе.

Ово је уочљиво и на основу резултата истраживања јавног мњења спроведеног у фебруару 2026. године на простору читаве БиХ. Више од 60 одсто грађана БиХ верује да се економска ситуација погоршала у односу на прошлу годину, док више од 40 одсто испитаника сматра да ОХР има негативан утицај на економски раст, у односу на 13,1 одсто, колико их сматра да има позитивни утицај. Негативан утицај ОХР-а додатно се огледа у чињеници да чак 41 одсто испитаника каже да ова институција има негативан утицај на прилив страних директних инвестиција. Дакле, и јавна перцепција и економски модели сугеришу исто – ОХР је главни кривац за лошу економску ситуацију у БиХ.

Тешко је тачно проценити о коликом је заправо економском губитку реч, али сума се креће у распону од више десетина милијарди америчких долара у изгубљеним потенцијалним инвестицијама. Ако узмемо податке Светске банке, БиХ има номинални БДП око 30 милијарди америчких долара, па овај губитак потенцијално превазилази величину читаве државне економије. Поређења ради, то је као да су Сједињене Америчке Државе изгубиле више од 30 билиона америчких долара у потенцијалним инвестицијама у последњих 30 година. С обзиром на то да је трговински дефицит САД око 900 милијарди годишње, овакав прилив инвестиција могао би да угаси многе економске и политичке ватре. Замислите онда у каквој би се економској ситуацији налазила БиХ да није претрпела оволики губитак страних инвестиција.

Након претње САД, Кристијан Шмит се напокон повлачи с ове позиције. Он ће остати упамћен по проширењу замрзавања државне имовине, која је још 2005. године (кад је одлука први пут наметнута) замрзнула више од 15 милијарди америчких долара страних инвестиција, а ново проширење из 2022. године додатно је повећало овај губитак. Дотични страни диктатор у покушају исто тако је наметнуо 114 измена изборног закона, променио кривични код, нарушио уставни поредак, сменио легитимно изабраног председника Републике Српске Милорада Додика и читаву земљу гурнуо на ивицу политичког и економског опстанка.

Индекс владавине права организације Светског пројекта за правду достигао је 2023. свој најнижи резултат икада (0,51) – исте године кад је ОХР наметнуо највећи број законодавних интервенција. Исто тако индикатори Светске банке забележили су најнижи резултат у области владавине права за БиХ у 2023. години. За инвеститоре који траже стабилно и предвидиво окружење, БиХ се чини као ратна зона, а не стабилна европска економија.

Само постојање ОХР-а као институције, 30 година након завршетка рата, сугерише страним инвеститорима управо ово – држава којој треба страна институција да „надгледа спровођење мировног споразума” није држава у коју треба да се инвестира капитал.

Међутим, проблем није Шмит, већ ОХР као институција, која се претворила у оно што Ијан Бремер назива „лепљивом” институцијом. Међународне институције обично су створене да решавају један конкретан задатак, али кад у томе не успеју, имају тенденцију да саме себе одржавају, бранећи сопствено постојање изнутра и тражећи нова оправдања за свој опстанак. Бивши амерички председник Роналд Реган изјавио је да су бирократије нешто најближе „вечном животу”.

Тако је заправо ОХР профитирао и опстајао све ове године, генеришући политичке кризе у БиХ, како би оправдао своје постојање. Западне земље су овде одиграле велику улогу, јер су подржале ОХР, који уместо да политичку одговорност и доношење одлука учини локалним, уско пратећи ЕУ принципе супсидијарности и амерички федерални систем, он их је учинио страним, а БиХ претворио у страни протекторат. Ово је противно и теорији модернизације, која тврди да постоји снажна веза између економског развоја и демократизације. Основна идеја је да економски и друштвени напредак постепено ствара услове за стабилнију и развијенију демократију, тако да је низак скор демократичности који издаје Фридом хаус заправо негативна оцена дугогодишњег рада ОХР-а. Дошло је време да се ова институција затвори, а конститутивним народима у БиХ коначно омогући право на самоопредељење, које гарантује члан 1. повеље Уједињених нација, као један од главних принципа да се одрже међународна безбедност и мир.

*Стручни саветник председника Републике Српске за међународну и економску политику

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа