Две истине једног амбасадора

Када му је пропала странка, а лични изборни рејтинг пао испод пет постотака, Златко Крамарић наумио је бити хрватски амбасадор у Србији. Мјесецима се његово именовање најављивало по склоним му новинама, јавно се расправљало о томе шта би овај либерал и осјечки ратни и послијератни градоначелник могао значити за односе са Србијом, пумпале су се Крамарићеве шансе у Министарству вањских послова и у Предсједничким дворима, ствари су се тако удешавале да је већ постало природно и једино могуће да баш он буде амбасадор у Београду. То је толико пута поновљено да му се већ залијепило за име и презиме: Златко Крамарић, будући велепосланик у Београду.

Никад се неће стварно сазнати зашто је тај човјек извисио након што се тако мајсторски брендирао и након што је осигурао сву потребну медијску и политичку подршку. Је ли гаБеограда дошла нечија злоба или можда, ни Србија није хтјела Крамарића, па је то дискретно, дипломатским каналима, поручила Хрватској.

Док је градио своју титулу, Крамарић се домаћој и србијанској јавности препоручивао за амбасадора својим либералним погледом на свијет, одсуством националистичких страсти (што је код неких људи, нажалост, посљедица одсуства било каквих страсти, а не промишљеног става), али и својом градоначелничком улогом у ратноме Осијеку. О томе је, чак, написао и мемоарску књигу, у којој је прилично жестоко и недвосмислено оптужио Бранимира Главаша за страдање Срба у Осијеку. Наиме, за оне који случајно не знају или су заборавили: оних мјесеци када су по том граду падале гранате ЈНА и српских војних формација, некоме се то учинило згодном приликом и добрим алибијем за етничко чишћење.

У својој књизи Крамарић је писао о томе како је слао протесте у Загреб и како му је живот због тога био угрожен. Врло прецизно и морално недвосмислено, као да је у себи препознао нову Хану Арент, писао је Крамарић у својим мемоарима осуду Бранимира Главаша и његових извршитеља. Док је то радио, сасвим је сигурно имао визију властите политичке каријере. Није био идиот и знао је да се крвавим рукама неће обликовати народна будућност, а да се етничка чишћења можда могу умиљатије именовати, али да ће због њиховога садржаја и смисла неко једном одговарати. Када је себе замислио и пројектирао као „будућег велепосланика у Београду”, он је имао на уму те своје мемоаре, и већ га видимо како по Београду тражи и налази издавача и како у неком елегантном простору, достојном тисућљетне хрватске уљудбе, уз истакнуте предговараче, држи промоцију књиге и свој школски час одбране људскости, српскохрватскога разумијевања и елементарног права да човјек живи тамо гдје се родио и гдје су се родили сви његови, дакле права славонских и осјечких Срба да остану то што јесу, али и да се врате својим кућама. Тако би, дакле, било да се нешто није закомплицирало и неповратно замрсило.

Када је објављена жалосна вијест да Крамарић остаје без Београда, а за њом и фарсични наставак – да одлази за хрватског амбасадора на Косово, тај се човјек нашао пред пуно важнијим и одговорнијим задатком од ових и оних амбасадура, требао је свједочити о својој људској честитости и поштењу. Позвало га је као свједока на суђење Бранимиру Главашу, због ратних злочина над осјечким Србима, на што се он грађански уредно одазвао, а затим и посвједочио како о Главашевој улози у злочинима није знао ништа. Запрепаштени адвокати су га тад упозорили на садржај књиге коју је написао, а он им је, са сигурношћу професора књижевности, што Крамарић заправо и јест, казао како је књига само фикција, плод пишчеве маште. Његов доживљај части зависио је од тога гдје га се шаље за амбасадора.

У свом првом интервјуу за хрватске новине из Приштине Крамарић је рекао да му недостаје осјечки зрак, али да је на Косову лијепо бити Хрват, јер вас тада сви дивно дочекују. Каже да је свог службеног теренца регистрирао у Скопљу, јер Србија не признаје косовске регистарске таблице, па да их не мора сваки пут скидати и замјењивати привременим србијанским, он се досјетио. Који ситни преварант!