Линколн и његов амерички рођак

Од нашег дописника из Вашингтона

Чудна је Америка кад пребира по свом историјском сећању. Спремнија је од Старог света да сваку личност и догађај претвори у виртуалне таласе, у пикселе без корица. Нема јој равне у убеђењу да је бестелесна стварност једина улазница у историјску вечност. Amazon. com је недавно изашао са идејом да из својих дигиталних књига чак емитује мирис старе хартије.

А, опет, многи су се мољци наоштрили на гомилу реликата који се љубоморно чувају као својеврсни доказ о аутентичности: уз старе рукописе, у универзитетским архивама извирују чуперци косе познатих писаца и крваве рукавице Абрахама Линколна. Шешир са великом машном Арете Френклин која је леденог 20. јануара на инаугурацији Барака Обаме клицала Америци већ је стигао у музејску поставку Смитсонијана, као експонат од непроцењиве историјске вредности.

Фордово позориште на Десетој улици у центру градског језгра престонице као створено је за преплитање историје са савременим пострасним вашингтонским духом. Тешко би се у светским размерама, хиљадама година уназад, нашао театралнији историјски догађај од оног који се 1865. десио у овом маленом непретенциозном простору.

Шеснаести амерички председник гледао је те вечери са својом женом Мери много лакшу представу од оне коју је играо на националној позорници у временима грађанског рата. Абрахам Линколн, вољени председник чудног изгледа, необичне висине, са црним високим шеширом у тапацираној столици за љуљање у ложи Фордовог позоришта, једва четири метра изнад позорнице на којој се одигравала комедија „Мој амерички рођак“, био је близу остварења свог сна. Линколново тело у самртничком ропцу пало је на балустраде окићене америчким заставама, пошто је глумац Џон Вилкис Бут, пришуњавши се на задња врата, у председниково теме испалио метак из свог деринџера, калибра 44. Било је испланирано да пуцањ одјекне у најсмешнијем тренутку „Америчког рођака“, тако да весели смех бурлескно загуши историјски прасак. Убица је са ложе скочио на позорницу, а иза ње на Десетој улици чекали су га коњи и саучесници. Линколн неће преживети, констатовао је доктор из публике. Уследила је дванаестодневна потера за завереничком групом…

Данас, како нам је пре неку недељу показао љубазни директор Пол Тетро, на раму великог портрета Џорџа Вашингтона и даље се види траг: оштећење је настало када је Бут скакао са ложе на позорницу… Линколнова ложа окићена је заставама, као и тог трагичног дана… Све је спремно за историјски сусрет са савременим тренутком.

Четрдесет четврти амерички председник Барак Обама са супругом је дошао на премијеру у Фордово позориште 12. фебруара, када је почела прослава двестагодишњице Линколновог рођења. Нису га поставили да седи у Линколновој ложи, нити на реплици његове столице за љуљање чији је оригинал забасао у удаљени музеј у Илиноису. На репертоару је пригодна премијера: док први црни председник седи у првом реду, на сцени је комад „Небеса су у црним одорама“. Линколн у режији Џејмса Стила, попут Хамлетовог духа, обилази позориште у коме је, пошто је у крвавом америчком рату извојевао слободу за црне Американце, његова судбина запечаћена у крви. Он посећује пробу „Хенрија Петог“, као велики љубитељ Шекспира цитира британског барда, одлази у кишну ноћ. Гледаоци, и Обама који се само неколико дана пред премијеру заклео над Линколновом Библијом, осећају драматику, свесни да су уједно на аутентичном историјском месту: ту, где је највећи тријумф у америчкој историји једним хицем усред комедије претворен у националну трагедију.

До пролећа ће, обећава директор Фордовог позоришта, са зградом преко пута и лобијем у изградњи, цео овај кварт бити претворен у Линколнов музеј.

У међувремену, Линколн лебди у свим димензијама над америчком престоницом. Ни ноћни барови нису отворени после поноћи, али огромни камени меморијални споменик, посвећен великом еманципатору, може да се посети у било које ситно доба.

У Конгресној библиотеци отворена је изложба: ту су четири верзије прокламације о еманципацији, Линколн их је својеручно исписао и исправио… У музеју историје у Чикагу чувају се два новчића (од по пола долара) којима су му на самртној постељи (пренет је из позоришта на кревет у кући преко пута) заклопљене очи. Ту је и његов чешаљ, и све што се у тренутку Бутовог хица налазило у председниковим џеповима…

„Откако је убијен, о њему је написано 16.000 књига. Ипак је недокучив. Никад до краја доречен, изнова израња … Он нацију хипнотише сновима да свако у себи крије оно најбоље линколновско“, каже за „Политику“ професор, драматург и романописац Гери Мур, који је управо отворио нови сајт линколнологије. „Свако време препричава историју из свог угла гледања. Историјске личности су бродови које пунимо значењем по нашим тренутним назорима, интересима и потребама. Конвенционални Линколн ме не занима. Мит о њему мора да се допуњује сваког тренутка.“

На унутрашњости поклопца за стаклену бочицу органског чаја, које се могу набавити у свакој радњи, увек пише нека древна мудрост. На том поклопцу може се налетети и на следећу Линколнову сентенцу: „Сенка је само оно што у њој видимо. А дрво је стварност“.

Ко је у ствари тај високи човек необичног лица, сенка или корен Новог света у америчкој престоници данас?