Linkoln i njegov američki rođak

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

Čudna je Amerika kad prebira po svom istorijskom sećanju. Spremnija je od Starog sveta da svaku ličnost i događaj pretvori u virtualne talase, u piksele bez korica. Nema joj ravne u ubeđenju da je bestelesna stvarnost jedina ulaznica u istorijsku večnost. Amazon. com je nedavno izašao sa idejom da iz svojih digitalnih knjiga čak emituje miris stare hartije.

A, opet, mnogi su se moljci naoštrili na gomilu relikata koji se ljubomorno čuvaju kao svojevrsni dokaz o autentičnosti: uz stare rukopise, u univerzitetskim arhivama izviruju čuperci kose poznatih pisaca i krvave rukavice Abrahama Linkolna. Šešir sa velikom mašnom Arete Frenklin koja je ledenog 20. januara na inauguraciji Baraka Obame klicala Americi već je stigao u muzejsku postavku Smitsonijana, kao eksponat od neprocenjive istorijske vrednosti.

Fordovo pozorište na Desetoj ulici u centru gradskog jezgra prestonice kao stvoreno je za preplitanje istorije sa savremenim postrasnim vašingtonskim duhom. Teško bi se u svetskim razmerama, hiljadama godina unazad, našao teatralniji istorijski događaj od onog koji se 1865. desio u ovom malenom nepretencioznom prostoru.

Šesnaesti američki predsednik gledao je te večeri sa svojom ženom Meri mnogo lakšu predstavu od one koju je igrao na nacionalnoj pozornici u vremenima građanskog rata. Abraham Linkoln, voljeni predsednik čudnog izgleda, neobične visine, sa crnim visokim šeširom u tapaciranoj stolici za ljuljanje u loži Fordovog pozorišta, jedva četiri metra iznad pozornice na kojoj se odigravala komedija „Moj američki rođak“, bio je blizu ostvarenja svog sna. Linkolnovo telo u samrtničkom ropcu palo je na balustrade okićene američkim zastavama, pošto je glumac Džon Vilkis But, prišunjavši se na zadnja vrata, u predsednikovo teme ispalio metak iz svog derindžera, kalibra 44. Bilo je isplanirano da pucanj odjekne u najsmešnijem trenutku „Američkog rođaka“, tako da veseli smeh burleskno zaguši istorijski prasak. Ubica je sa lože skočio na pozornicu, a iza nje na Desetoj ulici čekali su ga konji i saučesnici. Linkoln neće preživeti, konstatovao je doktor iz publike. Usledila je dvanaestodnevna potera za zavereničkom grupom…

Danas, kako nam je pre neku nedelju pokazao ljubazni direktor Pol Tetro, na ramu velikog portreta Džordža Vašingtona i dalje se vidi trag: oštećenje je nastalo kada je But skakao sa lože na pozornicu… Linkolnova loža okićena je zastavama, kao i tog tragičnog dana… Sve je spremno za istorijski susret sa savremenim trenutkom.

Četrdeset četvrti američki predsednik Barak Obama sa suprugom je došao na premijeru u Fordovo pozorište 12. februara, kada je počela proslava dvestagodišnjice Linkolnovog rođenja. Nisu ga postavili da sedi u Linkolnovoj loži, niti na replici njegove stolice za ljuljanje čiji je original zabasao u udaljeni muzej u Ilinoisu. Na repertoaru je prigodna premijera: dok prvi crni predsednik sedi u prvom redu, na sceni je komad „Nebesa su u crnim odorama“. Linkoln u režiji Džejmsa Stila, poput Hamletovog duha, obilazi pozorište u kome je, pošto je u krvavom američkom ratu izvojevao slobodu za crne Amerikance, njegova sudbina zapečaćena u krvi. On posećuje probu „Henrija Petog“, kao veliki ljubitelj Šekspira citira britanskog barda, odlazi u kišnu noć. Gledaoci, i Obama koji se samo nekoliko dana pred premijeru zakleo nad Linkolnovom Biblijom, osećaju dramatiku, svesni da su ujedno na autentičnom istorijskom mestu: tu, gde je najveći trijumf u američkoj istoriji jednim hicem usred komedije pretvoren u nacionalnu tragediju.

Do proleća će, obećava direktor Fordovog pozorišta, sa zgradom preko puta i lobijem u izgradnji, ceo ovaj kvart biti pretvoren u Linkolnov muzej.

U međuvremenu, Linkoln lebdi u svim dimenzijama nad američkom prestonicom. Ni noćni barovi nisu otvoreni posle ponoći, ali ogromni kameni memorijalni spomenik, posvećen velikom emancipatoru, može da se poseti u bilo koje sitno doba.

U Kongresnoj biblioteci otvorena je izložba: tu su četiri verzije proklamacije o emancipaciji, Linkoln ih je svojeručno ispisao i ispravio… U muzeju istorije u Čikagu čuvaju se dva novčića (od po pola dolara) kojima su mu na samrtnoj postelji (prenet je iz pozorišta na krevet u kući preko puta) zaklopljene oči. Tu je i njegov češalj, i sve što se u trenutku Butovog hica nalazilo u predsednikovim džepovima…

„Otkako je ubijen, o njemu je napisano 16.000 knjiga. Ipak je nedokučiv. Nikad do kraja dorečen, iznova izranja … On naciju hipnotiše snovima da svako u sebi krije ono najbolje linkolnovsko“, kaže za „Politiku“ profesor, dramaturg i romanopisac Geri Mur, koji je upravo otvorio novi sajt linkolnologije. „Svako vreme prepričava istoriju iz svog ugla gledanja. Istorijske ličnosti su brodovi koje punimo značenjem po našim trenutnim nazorima, interesima i potrebama. Konvencionalni Linkoln me ne zanima. Mit o njemu mora da se dopunjuje svakog trenutka.“

Na unutrašnjosti poklopca za staklenu bočicu organskog čaja, koje se mogu nabaviti u svakoj radnji, uvek piše neka drevna mudrost. Na tom poklopcu može se naleteti i na sledeću Linkolnovu sentencu: „Senka je samo ono što u njoj vidimo. A drvo je stvarnost“.

Ko je u stvari taj visoki čovek neobičnog lica, senka ili koren Novog sveta u američkoj prestonici danas?