Запад преценио сопствену војну надмоћ

Док се Блиски исток налази у стању сталне напетости, једна вест из Ирана изазвала је велику пажњу војних аналитичара широм света. Техеран тврди да је пресрео модернизовану америчку крстарећу ракету AGM-158 JASSM-ER — оружје које Вашингтон годинама представља као готово „невидљиво“ за већину савремених система противваздушне одбране.

Још веће изненађење, бар према наводима иранских и дела израелских медија, јесте тврдња да је за пресретање коришћен један од старијих иранских ПВО система.

Уколико би се такве информације потврдиле, то не би била само пропагандна победа Ирана, већ и озбиљан ударац за имиџ америчке војне технологије.

Америчка ракета AGM-158 JASSM-ER годинама важи за једно од најсавременијих офанзивних оружја западног арсенала. Њена предност лежи у комбинацији великог домета, ниског радарског одраза и способности лета на малим висинама. Управо због тога се у западним медијима често назива „стелт“ ракетом, односно оружјем које би требало да избегне већину класичних система одбране.

Али модерни ратови све чешће показују да не постоји апсолутно „невидљиво“ оружје.

Технологија радара, електронског ратовања и сензора последњих година драматично се развија. Државе попут Русије, Кине и Ирана управо су у том сектору уложиле огромне ресурсе јер су свесне да не могу парирати Западу бројем носача авиона или стелт авиона. Зато су се окренуле асиметричном приступу — тражењу начина да скупу западну технологију учине рањивом.

Управо ту треба тражити контекст иранских тврдњи.

Техеран већ годинама гради слојевит систем противваздушне одбране који комбинује домаће системе, руску технологију, мобилне радаре и електронско ометање. Иако западни аналитичари често потцењују иранску индустрију, реалност је да је Иран под санкцијама био приморан да развија сопствена решења и да се прилагођава без ослањања на западне компоненте.

Зато није немогуће да су Иранци успели да открију или делимично прате ракету коју САД сматрају тешко уочљивом.

Посебно је занимљиво што се у исто време све више поставља питање зашто амерички системи ПВО на Блиском истоку нису у стању да у потпуности зауставе иранске дронове и ракетне нападе на америчке базе и савезнике.

Од Ирака и Сирије до Црвеног мора, америчка војска последњих месеци све чешће се суочава са јефтиним дроновима и ракетама које успевају да пробију скупе и технолошки напредне системе одбране.

Разлог лежи у самој природи савременог ратовања.

Системи као што су „Патриот“ или други западни ПВО комплекси пројектовани су пре свега за пресретање класичних претњи — авиона, великих ракета и ограниченог броја циљева. Међутим, Иран и његови савезници користе тактику масовног засићења: велики број дронова, крстарећих ракета и различитих пројектила испаљује се истовремено како би се преоптеретили радарски и пресретачки капацитети.

У таквим условима чак и најскупљи системи постају рањиви.

Још већи проблем за Запад јесте економска математика рата. Ирански дрон може коштати десетине хиљада долара, док ракета за његово обарање може коштати милионе. То дугорочно постаје неодржив модел чак и за најмоћније армије света.

Зато ово све, није само питање једне ракете.

Она показује да се глобални војни баланс мења. Ера у којој је Запад имао готово потпуну технолошку супериорност постепено уступа место свету у којем и регионалне силе могу да угрозе најмодерније системе.

И управо због тога Техеран толико инсистира на оваквим снимцима и порукама. Није циљ само војни ефекат, већ психолошки — показати да америчка технологија није недодирљива и да би евентуални шири сукоб био далеко тежи него што се то често представља у западним политичким круговима.

А у времену када је перцепција снаге подједнако важна као и сама снага, то може бити једна од најопаснијих порука савременог Блиског истока.