Zapad precenio sopstvenu vojnu nadmoć

Dok se Bliski istok nalazi u stanju stalne napetosti, jedna vest iz Irana izazvala je veliku pažnju vojnih analitičara širom sveta. Teheran tvrdi da je presreo modernizovanu američku krstareću raketu AGM-158 JASSM-ER — oružje koje Vašington godinama predstavlja kao gotovo „nevidljivo“ za većinu savremenih sistema protivvazdušne odbrane.

Još veće iznenađenje, bar prema navodima iranskih i dela izraelskih medija, jeste tvrdnja da je za presretanje korišćen jedan od starijih iranskih PVO sistema.

Ukoliko bi se takve informacije potvrdile, to ne bi bila samo propagandna pobeda Irana, već i ozbiljan udarac za imidž američke vojne tehnologije.

Američka raketa AGM-158 JASSM-ER godinama važi za jedno od najsavremenijih ofanzivnih oružja zapadnog arsenala. Njena prednost leži u kombinaciji velikog dometa, niskog radarskog odraza i sposobnosti leta na malim visinama. Upravo zbog toga se u zapadnim medijima često naziva „stelt“ raketom, odnosno oružjem koje bi trebalo da izbegne većinu klasičnih sistema odbrane.

Ali moderni ratovi sve češće pokazuju da ne postoji apsolutno „nevidljivo“ oružje.

Tehnologija radara, elektronskog ratovanja i senzora poslednjih godina dramatično se razvija. Države poput Rusije, Kine i Irana upravo su u tom sektoru uložile ogromne resurse jer su svesne da ne mogu parirati Zapadu brojem nosača aviona ili stelt aviona. Zato su se okrenule asimetričnom pristupu — traženju načina da skupu zapadnu tehnologiju učine ranjivom.

Upravo tu treba tražiti kontekst iranskih tvrdnji.

Teheran već godinama gradi slojevit sistem protivvazdušne odbrane koji kombinuje domaće sisteme, rusku tehnologiju, mobilne radare i elektronsko ometanje. Iako zapadni analitičari često potcenjuju iransku industriju, realnost je da je Iran pod sankcijama bio primoran da razvija sopstvena rešenja i da se prilagođava bez oslanjanja na zapadne komponente.

Zato nije nemoguće da su Iranci uspeli da otkriju ili delimično prate raketu koju SAD smatraju teško uočljivom.

Posebno je zanimljivo što se u isto vreme sve više postavlja pitanje zašto američki sistemi PVO na Bliskom istoku nisu u stanju da u potpunosti zaustave iranske dronove i raketne napade na američke baze i saveznike.

Od Iraka i Sirije do Crvenog mora, američka vojska poslednjih meseci sve češće se suočava sa jeftinim dronovima i raketama koje uspevaju da probiju skupe i tehnološki napredne sisteme odbrane.

Razlog leži u samoj prirodi savremenog ratovanja.

Sistemi kao što su „Patriot“ ili drugi zapadni PVO kompleksi projektovani su pre svega za presretanje klasičnih pretnji — aviona, velikih raketa i ograničenog broja ciljeva. Međutim, Iran i njegovi saveznici koriste taktiku masovnog zasićenja: veliki broj dronova, krstarećih raketa i različitih projektila ispaljuje se istovremeno kako bi se preopteretili radarski i presretački kapaciteti.

U takvim uslovima čak i najskuplji sistemi postaju ranjivi.

Još veći problem za Zapad jeste ekonomska matematika rata. Iranski dron može koštati desetine hiljada dolara, dok raketa za njegovo obaranje može koštati milione. To dugoročno postaje neodrživ model čak i za najmoćnije armije sveta.

Zato ovo sve, nije samo pitanje jedne rakete.

Ona pokazuje da se globalni vojni balans menja. Era u kojoj je Zapad imao gotovo potpunu tehnološku superiornost postepeno ustupa mesto svetu u kojem i regionalne sile mogu da ugroze najmodernije sisteme.

I upravo zbog toga Teheran toliko insistira na ovakvim snimcima i porukama. Nije cilj samo vojni efekat, već psihološki — pokazati da američka tehnologija nije nedodirljiva i da bi eventualni širi sukob bio daleko teži nego što se to često predstavlja u zapadnim političkim krugovima.

A u vremenu kada je percepcija snage podjednako važna kao i sama snaga, to može biti jedna od najopasnijih poruka savremenog Bliskog istoka.