Модерно је стално откривање истог

Може да се деси да се мој рад поклопио са духом времена, може дабуде дапостоји потреба за тако неким као што сам ја, можда се стварно издвајам, могуће све то заједно – каже наша саговорница Милена Марковић. „Ја сам врло несигурна а живот je за мене прави само ако радим то што радим, тако да је лепо што имам и признања. Да нема, у исто време, и великог оспоравања, забринула бих се”.

 „Драме Милене Марковић обрачунавају се са малограђанштином и националним илузијама, улазе у дијалог о превредновању вредности и постављају нове оквире уметничког стваралаштва на српском језику – наводи се у образложењу Управног одбора Фонда „Тодор Манојловић”, који је награду за модерни уметнички сензибилитет за 2008. доделио овој драмској списатељици.

Њене драме „Павиљони”, „Шине, „Наход Симеон”, „Шума блиста” и „Брод за лутке” играју се на многим позоришним сценама од Београда до Чикага, овенчане Стеријином наградом, признањима „Милош Црњански”, „Борислав Михајловић Михиз”... Ауторка је песничких књига „Пас који је појео сунце”, „Истина има терање” и „Црна кашика”, а урадила је и сценарија за играни филм „Сутра ујутро” и документарни филм „Рударска опера” Олега Новковића.

Тодор Манојловић је поставио темеље модерне српске драме. У чему је сличност Вашег сензибилитета са Манојловићевим ?

Ја сам читала „Центрифугалног играча” и неке песме његове и теоријске радове. Не бих рекла да имам неке велике везе са његовим сензибилитетом. Можда то што је био модеран. Модеран у правом смислу, а то је стално откривање истог. Не верујем у сличност међу уметницима. Свако је различит и има свој глас, уколико је уопште уметник. А људи су слични, сви умру на крају. Да, Тодор Манојловић је писао „Находа Симеона” по мотивима истоимене народне песме, исто као и ја. Мислим да је био много образованији и свестранији од мене.

А у чему је Ваша особеност?

Не бих то знала да вам кажем. Могу да кажем то за сваког живог и мртвог писца и песника, баш у чему је особеност, ја бих рекла суштина нечијег рада, то и радим кад предајем, а за себе никако не бих могла да кажем шта је то. Нећу ни да покушавам. Није могуће.

Позориште пружа могућност да човек преиспита себе. Колико се и како модерност рефлектује у позоришној уметности, односно колико је важна у театру?

Мене не занима никакво преиспитивање. У тој врсти максима, чему служи позориште, имате, да поучи, да разоноди, да узбуди, да произведе катарзу и тако даље. Мене занима узбуђивање и катарза. Људи обично не преиспитују себе. Уметници преиспитују сами себе, то је оно што је њима дато. Е, онда се ту људи препознају и узбуђују. То се не да објаснити тек тако. То је оно што је универзално у уметности, заправо људскост. Рекла сам малопре шта мислим да је права модерна. Бављење човеком у његовој суштини, аутентичним гласом, увек исто.

Модерност и за премодерне људе значи суочавање са новим појавама, реалностима, начином како радимо, како се одмарамо. Колико смо спремни на промене?

Ако мислите на светску кризу која је изазвана дивљањем капитализма и неправедном расподелом, како ће ко да се снађе, како коме дође, ето, тако ће да се снађе. Реалност је увек иста. Живиш, гледаш да ти буде добро, теби и твојима, па умреш.

Театар је и начин да се постави питање смисла властитог постојања. Шта сматрате најпровокативнијим видом позоришног ангажмана?

Увек постоји питање смисла постојања због сталне свести о пролазности. И због таштине која је и добра и није добра. И због тога што је углавном тешко, уколико си свесно биће. Ништа мени није нај. Једноставно, то нај оставимо спортским дисциплинама, ту је одређено ко колико. Овде је питање само како. Где, колико и са ким, другостепено је у уметничким дисциплинама. Провокација је врло релативна и индивидуална ствар. Баш ме брига за провокацију. И то је у овом времену профитабилна ствар, као и све друго.

Како се позоришна уметност сналази у транзицији?

Транзиција траје већ двадесет година, очигледно ће да траје још најмање толико. Ко зна шта ће још да буде по том питању и шта, остаће нешто од уметности.

Рецесија се осећа свуда, чак и у Америци. Како ће се рефлектовати на позоришну уметност код нас. Који је кључ опстанка, будући да позориште није јефтина уметност?

Могу само да се надам да неће бити великих промена. Могу да се ураде разне ствари, могу да се раде представе са малим бројем ликова, може да се ради искључиво по уговору, али, ja то не знам. Ово је питање за неког колегу који се бави и продукционим питањима. Не знам сад како нешто може да се постави као јефтино или скупо. Разни пројекти имају разне цене, то зависи од идеје, од броја људи који су укључени, од жанра, на крају крајева.

Невербални театар подразумева другачији процес стварања представе. Да ли овај жанр узима примат у позоришној уметности?

Увек је било невербалног театра. И увек ће бити. И ту има добрих, лоших, великих, контроверзних и осредњих представа, исто као и у другим врстама театарског израза. За фестивале су згодније невербалне представе, из разумљивог разлога, зато што не мора ништа да се преводи. И то је у реду. И увек ће бити моћног театарског текста, исто као што ће бити и романа и песама и слика и свега.

Да ли је време великих уметничких покрета прошло?

Мислим да није. Мислим да ће сигурно да се појави нова снага, заједно са неким политичким покретима који полако нарастају. Можда ће се ситуација прилично очистити па ће са једне стране да буде конзумација, а овамо башта читава узбудљивих ствари које неће бити толико на линији моћи и славе.

 Ново време доноси превагу компјутера.  Већ је могуће направити виртуелног глумца. Да ли се бојите за опстанак позоришта?

Увек ће постојати потреба за том врстом доживљаја. Компјутер нема везе са тим. То је једно помагало, врло згодно. Жив човек на сцени, друга је ствар.