Поштански сандучићи

Поштански сандучићи се као практично средство за предају писама јављају знатно пре употребе прве поштанске марке емитоване 1840. године. У поштанском музеју у Италији налазе се зидни поштански сандучићи од мрамора и другог камена, који потичу још из 1633. године. Двадесетак година касније поштански сандучићи појавили су се и у Паризу. У другој половини 18. века прво у Берлину, а потом у још неколико градова на територији данашње Немачке, такође су се користили поштански сандучићи. Међутим, они се нису задржали дуже време у употреби, али већ у том периоду илуструју потребу развоја поштанског саобраћаја.

У Пруској и другим немачким земљама сандучићи се појављују у већем броју по улицама градова и већих насеља од 1824. године. У то време није било поштанских марака, којима би се та писма франкирала, она су стизала на адресу јер је трошкове преноса писма плаћао прималац. Од 1850. године у Аустроугарској уводе се поштански сандучићи као саставни део поштанског система на овој територији са јасно дефинисаном наменом.

Први сандучићи у Немачкој били су прости, грубо израђени од обичних дасака, са натписом да је то кутија за поштанска писма. Касније су прављени од разног материјала, највише од лима. У почетку су углавном били плави, а потом црвени да би се лакше уочили. На предњој страни остављен је прорез за убацивање писма испод којег је написано кратко упутство за коришћење. Тек у другој половини 19. века чешки бравар Венцел Вичек измислио је сандуче за писма које се празнило отварањем са доње стране приликом чега су писма падала у једну нарочито конструисану врећу.

У Београду први поштански сандучићи постављени су већ 1863. године. О томе је у „Новинама сербским” објављена вест „... да ради олакшања предавања писама на пошту београдску, Министар унутрашњих дела наредио је да се при Одељењима Управитељства вароши Београда изместе сандучићи”.

(/slika2)Поштански сандучићи су уведени из чисто практичних разлога. Приликом бомбардовања Београда 1862. године била је оштећена пошта са мензуланом, која се налазила у Правитељственој кући преко пута Саборне цркве. Због тога пошта је пресељена на Батал џамију, која је била доста удаљена од Савамале, где се налазила ондашња београдска чаршија. Трговцима и занатлијама било је незгодно да своју пошту свакодневно носе на приличну удаљеност од Батал џамије.

О томе сведочи писмо Министарству финансија у којем се каже да „трговци овдашњи у више прилика изјавили су тужбу, како је за њих тешко што је пошта удаљена из чаршије као средине трговачког места, због чега они много губе времена у преписци трговачкој, при пошиљању писма за пошту”.

Трговачки одбор је увидео проблем па „... има част предложити господину Министру финансије... да се у чаршији око Цркве једна поштанска подружница установи”. Уколико се ово не прихвати, предложено је да се од стране поште на реченом месту намести једна кутија у коју се могу „спуштати писма”. На основу овог писма Министарство унутрашњих дела је 31. октобра 1863. године наложило „... при Одељењу Варошком, савамалском и на Сави да се наместе сандучићи за предавање оних писама, за која се такса поштанска напред плаћа”.

Први поштански ковчежићи у Србији били су од дрвета и, судећи по извештају управитељства града Београда, после краткотрајне употребе морали су се мењати. Тако се у захтеву за замену ковчежића на Теразијама каже: „Сандук за писма постављен пред зградом кварта теразијског постао је сасвим неупотребљив, јер се по кишном времену и снегу напуни водом, па се ова писма поквасе”.

Са увођењем поштанских марака у Србији 1866. године поштански сандучићи добијају још већи значај, јер залепљена марка на писму означава унапред плаћену поштарину и тиме омогућава да пошиљка буде отпремљена на одговарајућу адресу.

У „Новинама сербским” је 1875. године објављено да се „сандук за писма опет намести” код „Старог телеграфа” на углу Сремске и Космајске, код „Три кључа” на Врачару, на крагујевачком друму и код „Босне” у фишегџијској чаршији, данас Булевару краља Александра.