Прва победа „избрисаних” у Словенији

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 20. фебруара – После вишегодишње борбе да докаже да је правни систем у Словенији неправичан према људима пореклом из других република некадашње СФРЈ које је држава 26. фебруара 1992. незаконито избрисала, Александар Тодоровић, најпознатији представник „избрисаних”, постигао је важну судску победу. Окружни суд у Птују досудио му је 17 хиљада евра на име одштете због незаконито ускраћене радне дозволе.

„Осећам се као да смо на пијаци”, огорчен је Тодоровић. За „Политику” објашњава да су овдашњи дневници злонамерно напумпали вест да му је „досуђена одштета”, при чему површан читалац стиче утисак да се ради о обештећењу због „избриса”, а не због других одузетих права.

Тако је у јавности поново покренута дебата да ли је министарка полиције издала национални интерес када је утврдила, „прочешљавши” архиве, да је „избрисаних” упола више (25 хиљада) него што је то протеклих деценија тврдила званична политика (18.305). Десница упозорава изборну базу да ће земљa пасти на просјачки штап ако сви „избрисани” затраже одштете, док либерали подсећају да су „избрисани”, као и њихове породице, претрпели голготу па су судови дужни да пресуђују по праву.

Тодоровић открива да му је Словенија 1996, после тешких правних битки, вратила стално пребивалиште. Добио је статус странца са сталним боравком. Хтео је да се запосли, имао је понуде за посао, али сазнаје да за њега, као и друге „избрисане” са простора екс-Jугославије, држава има посебну клаузулу па радну дозволу могу да стекну тек после 10 година сталног боравка на тлу Словеније. Узалуд је Александар доказивао да у Словенији живи непрекидно већ 15 година. Жалбене инстанце нису признавале да је „прекид” настао због неуставног брисања из књига сталних становника 1992, већ су као релевантан датум сматрале онај из 1996, када је Тодоровића држава поново „регистровала”.

После пет мукотрпних година вођења поступака на свим могућим инстанцама, Тодоровић је стигао до домаћег уставног суда који 2001. одлучује да Александар има право и проглашава закон о запошљавању странаца дискриминаторним. Промењен је, а Александар пресавија табак и тужи Словенију јер му је 1996. незаконито поништила право да ради. Захтевао је одштету од 55 хиљада евра за период од 1996. до 2001. У прилог тужби сведочили су послодавци који су желели да запосле Тодоровића, али нису смели због наопаког закона. Упркос томе, судско веће Тодоровићу није досудиlо ни трећину тражене своте, што га испуњава једом, али не одустаје. Каже да га је суд у једној фази процеса послао чак и на психијатријско вештачење и то у стотинак километара удаљене Равне на Корошкем. Вештак је, међутим, издао позитивно мишљење, такво које не пориче да је Тодоровић ментално здрав али потврђује да је претрпео трауму јер није могао да ради у време када је имао трогодишњу ћеркицу и да је зато пао у депресију.

Александар тврди да ће ићи до краја, а од државе ће тражити да му исплати обештећење и за претрпљене душевне муке осим ускраћеног права на рад у доба када је био на врхунцу животне снаге. Сазнајемо да је и државно правобранилаштво незадовољно пресудом, те ће покушати да поништи Тодоровићев напор да дође до правде. Пресуда је први случај досуђене одштете икоме од „избрисаних”, иако није досуђена због брисања из регистра сталног пребивалишта, већ због последица тог чина.

Светлана Васовић-Мекина