Да ли су нам потребне вође

Британски глумац Ралф Фајнс је главна звезда 37. Феста који је почео јуче у Београду. Овај холивудски глумац, номинован за Оскара за улоге у филмовима „Шиндлерова листа” и „Енглески пацијент” на Фесту промовише филм „Читач” Стивена Далдрија, а приводи крају преговоре око снимања редитељског дебија „Кориолан”. Фајнс, којем ће данас бити уручен „Златни печат” Југословенске кинотеке, снимаће у Београду, потврдио је за „Политику” по слетању на аеродром „Никола Тесла”, али ће због економске кризе снимање почети у пролеће 2010. У филму „Читач”, насталом према истоименом роману Бернхарда Шлинка, Фајнс тумачи лик Немца Михаела који је у емотивној вези са Ханом, чуварком у концентрационом логору која је осуђена на доживотну казну затвора.

У односу на роман, шта је ново у сценарио филма „Читач” унео сценариста Дејвид Хер?

Хер је био врло посвећен књизи и држао се Шлинкових одредница, али је заслужан за слојевити лик Михаеловог оца у филму, кога игра Бруно Ганц. У филму је јаснији лош однос главног јунака са оцем. Дејвид Хер је желео да кроз лик оца гледаоце додатно заинтересује за питање неразумевања, осуде и одлуке учинити нешто или не. Зато лик оца има добру реплику коју сам запамтио и које ћу се држати: „Није битно шта осећаш, већ шта радиш”. Хер сматра да је Михаел особа која се теже одлучује да ризикује и уради нешто, да има храбрости да шаље снимке Хани у затвор, али не и да се поново сретне са њом. Мој лик, што је Хер потцртао, има храбрости само да одбаци Хану.

Шта сте научили од Стивена Далдрија, редитеља „Читача”, и колико ћете се водити његовим радом приликом режирања Вашег филма „Кориолан”?

Једна од Далдријевих основних особина јесте његов стрпљив рад са глумцима. То мени одговара и волео бих да тако режирам. Он доста расправља о детаљима, репликама, погледима у кадру, и често проба са глумцима. Не либи се да пита оно што не зна и тражи од глумца да пронађу те одговоре. Неки редитељи не брину о глумцима, имају своју визију кадра и не одступају од ње, а глумци су ту да реализују њихове идеје. Стивен је један од ретких редитеља који је отворен за сарадњу. Када уђе у просторију на пробу, он прочита из сценарија: „Михаел први пут чита ’Одисеју’”, а затим следе његова питања: Каква је соба, где седи у соби, зашто је узео баш ту књигу да прочита...?

Како ћете памтити продуценте филма „Читач”, врсне синеасте Ентонија Мингелу и Сиднија Полака, који су преминули 2008. године?

Сиднија нисам познавао, а Ентони ми је био као отац, иако сам некада према њему био као неваљали син. Недостаје ми и тужан сам што више није ту да ме критикује. Били смо блиски, поготову за време рада на филму „Енглески пацијент”. Он је био рођен за филм, редитељ увек спреман за сарадњу како би сваки кадар био што бољи. То је свакоме у екипи пружало шансу да буде саслушан и уважен. Он ми је први указао на роман „Читач” када је желео пре неколико година да га екранизује.

У сусрету са новинарима рекли сте да ће сценарио Вашег „Кориолана” бити модеран. У чему се огледа универзалност и модерност те Шекспирове драме?

Шекспир говори о кризи, сиромаштву, немирима, незадовољству и бунту оних који немају довољно да прехране породицу, па чак и о актуелној економској кризи. Комад нуди и конфликт између Римског царства и суседа, што се може тумачити као однос Русије и Чеченије, Израела и Палестине, или ситуације у Колумбији, Конгу или Руанди. Важна је и Шекспирова дилема око лидерства – шта неког чини вођом, херојем, да ли желимо лидере и да ли су нам потребни. Основно полазиште филма биће однос мајке и сина, што је у центру драме, као у већини грчких трагедија.

Одрасли сте у уметничкој породици. Ваша браћа и сестре су глумци, редитељи, фотографи, археолози... Како се изборити са толиким артизмом у окружењу. Дар или можда основ за сукоб?

Када смо расли нисмо знали шта нас интересује. Мој отац је фотограф, а мајка књижевница. Нисмо имали много новца, а они су се уметношћу бавили када су за то имали средстава. Трудили смо се да будемо као свака друга породица. То и данас радимо, али има врло креативних расправа о уметности за празничним, породичним ручковима.

Иван Аранђеловић

-------------------------------------------------------

Клинац са маском ђавола

У исплативим филмовима о Харију Потеру тумачите лик лорда Волдемора. Је ли то уметност или индустрија и бизнис?

Улогу сам прихватио због Мајка Њуела, редитеља филма „Хари Потер и ватрени пехар”. Он ми је рекао: „Прихвати, забавићеш се”, и то се и догодило. Та улога је искључиво забавна за мене, али сам се плашио да ли ће је млади прихватити. Желело сам промену у односу на захтевне драмске улоге које играм. Та улога је као када се возим ролеркостером. Осећам се као клинац који стави маску ђавола и плаши људе око себе.