Мошине иконе за све вероисповести

Лесковац – Иконорезбар Момчило – Моша Новаковић из Лесковца имао је мање од пет година када се искрао из дворишта куће у родној Медвеђи, прешао преко улице и ушао у храм Пресвете Богородице где су га опчинилеиконе светаца с брадама. Његове дечачке очи остале су приковане за зидове цркве сатима, све док га свештеник није довео забринутој мајци.

О томе је остало само лепо сећање, све до деведесетих година минулог века када се, у потрази за послом, обрео у униформи ЈНА у једној позадинској јединици у Косовској Митровици. На Космету је спознао лепоту српских храмова, непревазиђену архитектуру и живопис који га је остављао без даха. Пут га је водио и у Нови Пазар и Сопоћане где се, како каже, „распамећивао” фрескописом, нарочито величанственом композицијом „Успење Пресвете Богородице”.

Напустио је добро плаћени посао, вратио се у Лесковац и предао се изазову. Куповао је литературу, обилазио храмове, правио скице оригиналних фресака и почео да резбари јединствене иконе у дрвету. Кренуо је од фигурине Исуса Пантократора. Било је то 1990. непосредно пред распад Југославије. До сада је обишао 180 православних храмова на подручју јужне Европе. У Грачаници је био више од 200 пута и то му је, вели, друга кућа. Познаје игумане, игуманије, монахе и има њихов благослов. Његов опус броји близу 1.000 икона расутих по црквама, манастирима и домовима широм света, од Хиландара, преко Дечана, Студенице, Манасије, Црне Реке, Грачанице, до лесковачких храмова. Његова дела заштитни су знак домова у Ванкуверу, Торонту, Њујорку, Њу Џерзију, Калифорнији, Лондону, Москви, Немачкој, Шпанији, Италији, на подручју бивше СФРЈ.

– Много икона сам поклонио, многе су људи купили, па поклањали црквама и манастирима, а многе чувају у својим домовима, тако да ни сам не знам где се све налазе. У земљама западне Европе има их сијасет међу хришћанима католичке вероисповести, међу протестантима, једнако као и међу православнима. Само у Грчкој је стотинак мојих икона. Једна госпођа из Лондона две моје иконе користи као талисмане и једном месечно их носи са собом, када лети на релацији Лондон–Њујорк – каже за „Политику” Новаковић.

До сада је имао двадесет самосталних и више колективних изложби, од Приштине, Призрена, Косовске Митровице и других места на Косову, до Лесковца, Лебана, Ниша, Краљева, Лознице и Београда, а сада се спрема да „освоји” и Војводину. Последња, двадесета, била је недавно у Народној библиотеци у Лесковцу на којој су љубитељи ове врсте уметности могли да виде серију од деветнаест Богородица чији се оригинални предлошци налазе у манастирима од Синајске горе, Свете Катарине, преко храмова Цариграда, Кипра, Крита, Свете горе, до Македоније, Црне Горе, Косова и Метохије и централне Србије.

– Моје интересовање у вези је са периодом од десетог до петнаестог века. За мене је то најлепше фреско-сликарство. Скидам скице из монографија и претачем их у дрво. Покушавам да дрвету удахнем живот, то је мој духовни говор у дрвету. Занимају ме ликови, а не орнаментика. Резбарство, а посебно иконорезбарство је веома тешка дисциплина за коју је потребна психофизичка и ментална кондиција – наглашава Новаковић.

Мошин алат је врло једноставан – има два комплета длета и, наравно, вољу која се граничи са страшћу. Ради на најтврђим материјалима, јер су они најквалитетнији – на храсту, ораху, јавору, јасену, трешњи и дивљој крушци. Своја дела премазује вином (углавном са Косова и Метохије) и пастом од маслиновог уља, воштанице и пчелињег воска. Тако заштићена, каже, могу годину дана да стоје на дну Јужне Мораве и да остану неоштећена.