Mošine ikone za sve veroispovesti

Leskovac – Ikonorezbar Momčilo – Moša Novaković iz Leskovca imao je manje od pet godina kada se iskrao iz dvorišta kuće u rodnoj Medveđi, prešao preko ulice i ušao u hram Presvete Bogorodice gde su ga opčinileikone svetaca s bradama. Njegove dečačke oči ostale su prikovane za zidove crkve satima, sve dok ga sveštenik nije doveo zabrinutoj majci.

O tome je ostalo samo lepo sećanje, sve do devedesetih godina minulog veka kada se, u potrazi za poslom, obreo u uniformi JNA u jednoj pozadinskoj jedinici u Kosovskoj Mitrovici. Na Kosmetu je spoznao lepotu srpskih hramova, neprevaziđenu arhitekturu i živopis koji ga je ostavljao bez daha. Put ga je vodio i u Novi Pazar i Sopoćane gde se, kako kaže, „raspamećivao” freskopisom, naročito veličanstvenom kompozicijom „Uspenje Presvete Bogorodice”.

Napustio je dobro plaćeni posao, vratio se u Leskovac i predao se izazovu. Kupovao je literaturu, obilazio hramove, pravio skice originalnih fresaka i počeo da rezbari jedinstvene ikone u drvetu. Krenuo je od figurine Isusa Pantokratora. Bilo je to 1990. neposredno pred raspad Jugoslavije. Do sada je obišao 180 pravoslavnih hramova na području južne Evrope. U Gračanici je bio više od 200 puta i to mu je, veli, druga kuća. Poznaje igumane, igumanije, monahe i ima njihov blagoslov. Njegov opus broji blizu 1.000 ikona rasutih po crkvama, manastirima i domovima širom sveta, od Hilandara, preko Dečana, Studenice, Manasije, Crne Reke, Gračanice, do leskovačkih hramova. Njegova dela zaštitni su znak domova u Vankuveru, Torontu, Njujorku, Nju Džerziju, Kaliforniji, Londonu, Moskvi, Nemačkoj, Španiji, Italiji, na području bivše SFRJ.

– Mnogo ikona sam poklonio, mnoge su ljudi kupili, pa poklanjali crkvama i manastirima, a mnoge čuvaju u svojim domovima, tako da ni sam ne znam gde se sve nalaze. U zemljama zapadne Evrope ima ih sijaset među hrišćanima katoličke veroispovesti, među protestantima, jednako kao i među pravoslavnima. Samo u Grčkoj je stotinak mojih ikona. Jedna gospođa iz Londona dve moje ikone koristi kao talismane i jednom mesečno ih nosi sa sobom, kada leti na relaciji London–Njujork – kaže za „Politiku” Novaković.

Do sada je imao dvadeset samostalnih i više kolektivnih izložbi, od Prištine, Prizrena, Kosovske Mitrovice i drugih mesta na Kosovu, do Leskovca, Lebana, Niša, Kraljeva, Loznice i Beograda, a sada se sprema da „osvoji” i Vojvodinu. Poslednja, dvadeseta, bila je nedavno u Narodnoj biblioteci u Leskovcu na kojoj su ljubitelji ove vrste umetnosti mogli da vide seriju od devetnaest Bogorodica čiji se originalni predlošci nalaze u manastirima od Sinajske gore, Svete Katarine, preko hramova Carigrada, Kipra, Krita, Svete gore, do Makedonije, Crne Gore, Kosova i Metohije i centralne Srbije.

– Moje interesovanje u vezi je sa periodom od desetog do petnaestog veka. Za mene je to najlepše fresko-slikarstvo. Skidam skice iz monografija i pretačem ih u drvo. Pokušavam da drvetu udahnem život, to je moj duhovni govor u drvetu. Zanimaju me likovi, a ne ornamentika. Rezbarstvo, a posebno ikonorezbarstvo je veoma teška disciplina za koju je potrebna psihofizička i mentalna kondicija – naglašava Novaković.

Mošin alat je vrlo jednostavan – ima dva kompleta dleta i, naravno, volju koja se graniči sa strašću. Radi na najtvrđim materijalima, jer su oni najkvalitetniji – na hrastu, orahu, javoru, jasenu, trešnji i divljoj krušci. Svoja dela premazuje vinom (uglavnom sa Kosova i Metohije) i pastom od maslinovog ulja, voštanice i pčelinjeg voska. Tako zaštićena, kaže, mogu godinu dana da stoje na dnu Južne Morave i da ostanu neoštećena.