Стари паркет и нови Мундијал

Београђанка настањена у Буенос Ајресу, посредством мреже „Воцап”, прича мајци, Аргентинки која живи на београдској Чубури, како до даљег не сме да зовне одличног паркетара да јој доврши реновирање стана у четврти Сан Телмо: стиже најновији Мундијал. Све ће тада да стане у Аргентини, па и у тој четврти Буенос Ајреса (у даљем тексту: у тој „портењској четврти”), некада најотменијој, а сада најживописнијој четврти тог лучког града („пуерто”), где, између осталог, редовно наступају улични певачи и плесачи танга, уосталом као на оближњој Пласити Дорего, са одговарајућом обућом за кораке као што су „осмице”, „шестар”, „маказице” или и без њих. Суботом и недељом тај део града постаје највеселији сусрет народа и народности из свих делова света.

Али портењска Београђанка зна да за време предстојећег Светског првенства у фудбалу неће ни тај добри паркетар да јој дође. Све ће тада да стане у земљи Марадоне и Месија. Па и Ди Стефана, између осталих.

Зна и како се цела земља радовала када је трећи пут постала првак света (1978, 1986, 2022), а са све поменутим великим, а малим Месијем, или/и највећим Леом, коме су у отаџбини замерали што не даје све од себе. „Pecho frío”, у смислу, баш те брига за нас, добацивали су му сународници, као да у Барси остали играчи иначе не играју тачно у складу са његовим чаролијама. Као да у Барселону нису његови родитељи дошли због могућег решења за његов раст.

Пре четири године и Меси је себе прерастао.

А након последњег пенала у финалној утакмици против сјајне француске репрезентације у Катару, цела Аргентина, која је до тада била пред телевизорима, до тада у нестварној тишини на улицама, одједном је покуљала на те улице, одасвуд, и сви се љубе и грле, па и љути навијачи супарничких екипа. Сви се најзад волимо, чиста радост! Радост и опште лудило на све стране те земље са најмање пет климатских зона.

Вредело је после тога слушати и песму која је поводом те победе и настала, а која је касније извођена у свим могућим поп, рок или пак фолк кључевима...

У сувенирницама, у посластичарницама, у књижарама, и годину дана касније се свуда по граду и по читавој земљи продају пластичне реплике драгоценог пехара.

Портењка са почетка овог приказа, преко поменуте мреже „Воцап”, исприча мајци Чубурки како је један дечко, Аргентинац, потпуно свестан тога да Аргентина не може два пута заредом да буде првак света, јер то није пошло за ногом ни Бразилу, петоструком прваку (1958, 1962, 1970, 1994. и 2002), једноставно је замислио да све те незадрживе страсти преусмери на контру. Не тражимо победника, него онога који једва и да игра фудбал. Дечко, фудбалски инфлуенсер по имену Вален Скарсини, „Ел Скарсо”, потрудио се да пронађе репрезентацију која никад нигде није побеђивала. У оквиру те репрезентације, потрудио се да нађе и играча са најмањим бројем виртуелних пратилаца...

За мање од 48 часова, тај тридесетдвогодишњи играч са Новог Зеланда по имену Тим Пејн добио је више лајкова него што ће друге екипе заједно да скупе. Његове патике се сада продају по цени свих утакмица заједно. И сам Тим Пејн се томе и чуди, а наравно и радује. Он је иначе дефанзивац. Можда уопште и не мора да зада гол.

Стример „Ел Скарсо”, који је и преокренуо целу ствар, заправо јесте савршени познавалац тачних механизама тзв. људске душе. За неког мораш да навијаш. Боље да то буде онај који ти мање смета. Рецимо, ако победи. А мање ће те заболети и ако изгуби...

Како било, сад се и по страним медијима каже, а у року од тих неколико часова: „No Payne, no gain” (игра речи од „No pain no gain”). У преводу: „Ноу Пејн, ноу гејн.” Што ће рећи: идемо даље!

А у преводу превода: ништа без свима нама једнако далеког Новог Зеланда!