Stari parket i novi Mundijal

Beograđanka nastanjena u Buenos Ajresu, posredstvom mreže „Vocap”, priča majci, Argentinki koja živi na beogradskoj Čuburi, kako do daljeg ne sme da zovne odličnog parketara da joj dovrši renoviranje stana u četvrti San Telmo: stiže najnoviji Mundijal. Sve će tada da stane u Argentini, pa i u toj četvrti Buenos Ajresa (u daljem tekstu: u toj „portenjskoj četvrti”), nekada najotmenijoj, a sada najživopisnijoj četvrti tog lučkog grada („puerto”), gde, između ostalog, redovno nastupaju ulični pevači i plesači tanga, uostalom kao na obližnjoj Plasiti Dorego, sa odgovarajućom obućom za korake kao što su „osmice”, „šestar”, „makazice” ili i bez njih. Subotom i nedeljom taj deo grada postaje najveseliji susret naroda i narodnosti iz svih delova sveta.

Ali portenjska Beograđanka zna da za vreme predstojećeg Svetskog prvenstva u fudbalu neće ni taj dobri parketar da joj dođe. Sve će tada da stane u zemlji Maradone i Mesija. Pa i Di Stefana, između ostalih.

Zna i kako se cela zemlja radovala kada je treći put postala prvak sveta (1978, 1986, 2022), a sa sve pomenutim velikim, a malim Mesijem, ili/i najvećim Leom, kome su u otadžbini zamerali što ne daje sve od sebe. „Pecho frío”, u smislu, baš te briga za nas, dobacivali su mu sunarodnici, kao da u Barsi ostali igrači inače ne igraju tačno u skladu sa njegovim čarolijama. Kao da u Barselonu nisu njegovi roditelji došli zbog mogućeg rešenja za njegov rast.

Pre četiri godine i Mesi je sebe prerastao.

A nakon poslednjeg penala u finalnoj utakmici protiv sjajne francuske reprezentacije u Kataru, cela Argentina, koja je do tada bila pred televizorima, do tada u nestvarnoj tišini na ulicama, odjednom je pokuljala na te ulice, odasvud, i svi se ljube i grle, pa i ljuti navijači suparničkih ekipa. Svi se najzad volimo, čista radost! Radost i opšte ludilo na sve strane te zemlje sa najmanje pet klimatskih zona.

Vredelo je posle toga slušati i pesmu koja je povodom te pobede i nastala, a koja je kasnije izvođena u svim mogućim pop, rok ili pak folk ključevima...

U suvenirnicama, u poslastičarnicama, u knjižarama, i godinu dana kasnije se svuda po gradu i po čitavoj zemlji prodaju plastične replike dragocenog pehara.

Portenjka sa početka ovog prikaza, preko pomenute mreže „Vocap”, ispriča majci Čuburki kako je jedan dečko, Argentinac, potpuno svestan toga da Argentina ne može dva puta zaredom da bude prvak sveta, jer to nije pošlo za nogom ni Brazilu, petostrukom prvaku (1958, 1962, 1970, 1994. i 2002), jednostavno je zamislio da sve te nezadržive strasti preusmeri na kontru. Ne tražimo pobednika, nego onoga koji jedva i da igra fudbal. Dečko, fudbalski influenser po imenu Valen Skarsini, „El Skarso”, potrudio se da pronađe reprezentaciju koja nikad nigde nije pobeđivala. U okviru te reprezentacije, potrudio se da nađe i igrača sa najmanjim brojem virtuelnih pratilaca...

Za manje od 48 časova, taj tridesetdvogodišnji igrač sa Novog Zelanda po imenu Tim Pejn dobio je više lajkova nego što će druge ekipe zajedno da skupe. Njegove patike se sada prodaju po ceni svih utakmica zajedno. I sam Tim Pejn se tome i čudi, a naravno i raduje. On je inače defanzivac. Možda uopšte i ne mora da zada gol.

Strimer „El Skarso”, koji je i preokrenuo celu stvar, zapravo jeste savršeni poznavalac tačnih mehanizama tzv. ljudske duše. Za nekog moraš da navijaš. Bolje da to bude onaj koji ti manje smeta. Recimo, ako pobedi. A manje će te zaboleti i ako izgubi...

Kako bilo, sad se i po stranim medijima kaže, a u roku od tih nekoliko časova: „No Payne, no gain” (igra reči od „No pain no gain”). U prevodu: „Nou Pejn, nou gejn.” Što će reći: idemo dalje!

A u prevodu prevoda: ništa bez svima nama jednako dalekog Novog Zelanda!