Престонички монопол

После недавног обелодањивања нове верзије игре монопол, у којој се – на општи понос и дику – међу осталим светским метрополама појавила и наша престоница, моји укућани и ја ових дана смо ту белосветску занимацију још за корак унапредили. Окренули смо наопако талон и уместо далеких градова, иначе предмета „купопродаје” међу играчима, поставили сличице намирница из домаће, свима блиске, „мале” потрошачке корпе.

Тако је у нашем изврнутом погледу Москва постала хлеб, бели, насушни, векна од 500 грама; Париз смо заменили приказом кристал шећера; со наџогерисмо с оне стране Лондона; зејтин омастио картон над Вашингтоном, а с друге стране Брисела нам баш некако дошло сирће! Тамница у углу панела је дакако – хашка.

Да буде још занимљивије, убацисмо и некадашње „братске”, по мишљењу виђених стручњака, папрено скупе, регионалне центре: за Загреб стависмо знак јогурта, Сарајево – јунећи бут без костију, Подгорицу представља пилеће месо, Скопље – пиринач, све по кило, колико месечно троши наша породица, а Љубљану – густи сок. После краће расправе „угурасмо” и Бањалуку – свињски каре. На крају додасмо Нови Сад – брашно, Ниш – воће и поврће, те Београд, дашта, пиво!

Свуд по табли посејасмо, зарад лепоте угођаја, и симболе средстава за хигијену, да ублажимо празнину такозване мале корпе... Последњих година се и не сећамо садржаја њене велике „сестре”, па нисмо ни хтели да се замарамо присећајући се артикала које уопште и не купујемо.

Е, јаја – али права, пет комада! – ставили смо на почасно место на талону, као награду за победника. Да би дошао до „медаље”, он мора да отме сву осталу клопу. Шта ће с јајима, сам ће одлучити. Може да умути кајгану, да их боји у црвено, ма и да жонглира ако хоће, његова воља...

Кренусмо, по заслугама. Баба је прва завртела коцкицу, у фуриозном налету збрисала брашно и уље, и таман се намерачила да мазне шећер „на кварно”, кад допаде „затвора” што је на неодређено време удаљи из трке. Супруга почисти средства за хигијену, воће, поврће, пилетину, и ускочи у Париз: одува све слатке кристале! Син се пласира у озбиљну лигу: клибери нам се из Брисела – покупио кључни зачин за салату! – плус скинуо сарајевско јунеће. Ћерка оплевила бившу СФРЈ! Наслагала пред себе јогурт, пиринач и сокове. Мени остаде лебац, свињско месиште, со и пивце...

Поче друга фаза игре – размена. Ко се покаже способнијим за „укрупњавање” поседа и вештијим за ход по оштрици ризика у трампи дограбљене имовине, биће „монополиста”! Његова јаја!

Баба из Хага поручује да нам неће дати ни грам брашна ако јој у посету не донесемо воће и шећер, и да ћемо зејтин видети на Свети Никад ако не осване печено пиленце пред решеткама. Снајка ни да чује! Не да свекрви бело месо, а од сина тражи мало сирћета за свој већ насецкани зелениш. Овај не хаје: „Могу јунеће да спремим и клот, на лешо, само да ми је соли и пива...”

„Добићеш, знаш кад...” ликујем ја.

Ћеркица непромишљено проарчила јогурт, сокове и пиринач. Очас прогласила банкрот! Слично Југославији. Предала партију! Поделисмо њене плацеве и настависмо да се гложимо даље.

Не знам ко се досетио да играмо капиталистичку игрицу кад је свима познато да више од троје укућана на једном месту неминовно доводи до инцидента! Баба у бајбоку, жена у климаксу, деца у пубертету, а ја у лудилу: ето разлога за експлозију!

Шта да кажем. Победио сам. Захваљујући соли, крменадлама и пиву, „додацима” без којих остале намирнице нич не вреде. Мада су наваљивали ко зоље, успео сам да одбраним своју вољену престоницу, по тврдњама експерата – најјевтинији град у региону.

Решио сам да жонглирам наградом. Да дотучем незналице. Започех победнички плес. Завитлах јајца ка плафону, а сви скочише на мене...

Комшије лупају на врата, хоће да спрече галаму. Дошли и органи реда. Сирена завија пред улазом. Да ли то чујем и Хитну помоћ?

Баба, најискуснија у фамилији за инцидентне ситуације и прекаљена вечитом кризом, прену се начас, пророчки подиже руке и прекиде хаос чаробним речима: –Децо, пуј-пике не важи... А да ипак пређемо на „не љути се, човече”?