Да нисам ја њега, он би мене

У тренутку када је 2005. године због навијачког шала убио вршњака, младић из Обреновца био је на прагу осамнаесте. По завршетку судског поступка, вођеног пред Окружним судом у Београду, оглашен је кривим за убиство и наношење тешких телесних повреда. Осуђен је на три и по године малолетничког затвора. Убрзо по правоснажности пресуде, упућен је на издржавање казне у Казнено-поправни завод у Ваљево,једини затвор за малолетнике у Србији. Ту је од октобра 2006. године и један је од 25 осуђеника који су овде на одслужењу казне за најтеже дело.

– Пролази…некако – у даху говори овај младић. – Остало ми је још годину и по. Радим као конобар. На дело ме је навела борба за живот… Неке ситуације не могу да се докажу, па тако ни моја… Прилика у којој сам се нашао била је крајње глупа. Због навијања. Најпре смо се закачили због ривалитета између „Звезде” и „Партизана”. И то се вукло месецима. Једнога дана смо их сачекали после школе. Кренули су на мене и брата. Мене су два-три пута ударили штанглом у главу, а после тога су напали брата. Некако сам успео да извучен нож, а после се десило то што се десило. Избо сам двојицу. Један је умро.

Игром случаја, тврди овај младић, на суду није доказано да је и нападнути код себе имао нож. Да јесте, казна би била много блажа. Наглашава да казује потпуно отворено и да се не каје због онога што је урадио. Каже, могло је да буде и обрнуто. Да није он потегао нож, урадио би то онај други.

– Могли смо брат и ја да завршимо тако. Искрено, не кајем се. Могао је он мене да убије. Да нисам ја њега, он би мене. Жао ми је само што сам породицу увукао у све ове проблеме. Криво ми је и што је све овако испало, али не осећам кајање – говори даље.

У затвору је, како каже, имао разних проблема јер није хтео да се прихвати „неких” ствари. Није хтео да има везе са дрогом, мобилним телефонима, са било чиме што је овде забрањено. Покушава, вели, да избегне неке људе, а за оне са којима је у контакту, тврди да ће му бити пријатељи за цео живот. Циљ му је да што пре изађе на слободу, да се запосли у Електродистрибуцији и ради као сваки обичан човек.

-----------------------------------------------------------

Све ће се променити док изађем

Помогао пријатељуда убије таксисте

М. Ћ. је одлучио да помогне пријатељу. Договарали су убиство таксисте Зорана Јузбашића. Знао је да између његовог друга и таксисте постоје несугласице, али не и какве. Ипак, одлучио је да помогне пријатељу и реши га мука. Јузбашић је, крајем јуна 2004. године, убијен метком у потиљак, на Старом панчевачком путу, 50 метара од бензинске пумпе НАП. После злочина, убице су га опљачкале, тело бациле у канал поред пута и побегле његовим аутомобилом.

У тренутку када је извршено убиство М. Ћ. је, како каже, имао „16 и нешто година”. Окружни суд у Панчеву осудио га је на најстрожу казну која може да се изрекне малолетницима – 10 година. После уложене жалбе, Врховни суд му је казну смањио на осам и по година.

– Осуђен сам због разбојништва са смртним исходом и недозвољеног ношења оружја. У КПД Ваљево сам већ четири године. Другар са којим сам одрадио дело је у Одељењу са појачаним надзором. Видећу, хоћемо ли се дружити када изађе одатле. Ту смо, где смо, и морамо да се држимо заједно. Нема овде другара, само људи са којима можете да попричате. Овде се другарске везе заснивају на интересу – наводи М. Ћ.

„Напољу” је кренуо у Средњу машинску школу у Панчеву. На полугодишту прве године је избачен због лоших оцена. Да би завршио школовање, ванредно је полагао испите. Каже да је дао 11 и да су му два остала за „очисти” годину. Онда је „пао”.

– Било је у плану да одавде наставим са средњом школом, али није постигнут договор са Техничком школом у Ваљеву. Не знам ни чиме ћу се бавити када изађем одавде. Сада су актуелне неке ствари. Све ће се то променити док ја изађем напоље – искрен је М. Ћ.

Половину казне је издржао. Остало му је још четири године. А за време које је провео у Дому, каже, прошао је свашта. Приликом редовне контроле, код њега су пронађени мобилни телефон, пуњач…. Једино, каже, није имао додира са дрогом.

– Знам да сам разочарао породицу, али су они уз мене. Циљ ми је да се што пре вратим на нормалан пут – каже на крају разговора М. Ћ.