Приватне полиције у широком строју

Полиција, без сумње, један међу најзначајнијим симболима државне власти, све више је под контролом приватног сектора. У односу на број државних регуларних полицијских снага, у чак осам државе ЕУ више је приватних него државних полицајаца.

Према ономе што је у предговору за „Белу књигу” о стању у овом сектору недавно изнео француски председник Никола Саркози, у ЕУ данас постоји 1,7 милиона приватних полицајаца који, у оквиру педесет фирми специјализованих за безбедност грађана и имовине, годишње остварују обрт од 15 милијарди евра!

Процес својеврсне приватизације полиције, у којем се од мањих детективских агенција стиже до правих армија наоружаних полицајаца, све је бржи.

У Италији он добија и неке сасвим нове и, по некима, забрињавајуће облике, у виду „добровољачких грађанских стража”. На Сицилији, и у неким другим јужним покрајинама, у функцији су „цивилне страже”, које делују под командом пензионисаног генерала Антонија Папаларда.

„Ми желимо да будемо уши и очи снага јавног реда, помажући им да се лакше и ефикасније боре против организованог криминала”, поручио је генерал одраније познат по „завођењу строгоће”.

У сарадњи са локалним цивилним властима и полицијом, ове страже, у које су укључени углавном пензионисани припадници војске и полиције, надгледају и контролишу подручја у којима је наглашено присуство мафије,али и прикривени припадници организованог криминала.

Влада премијера Берлусконија донела је недавно декрет на основу којег се могу формирати и „паданске страже”, на северу земље, али, као и оне на Сицилији, су без права ношења и коришћења оружја.

У Великој Британији, у којој наспрам 141.398 званичних има чак 250.000 приватних полицајаца, многе послове обављају готово искључиво ови други. Њима је препуштено да регулишу зоне за паркирање возила и кажњавање недисциплинованих возача.

Од 130 затвора у Британији, једанаест је приватних. Превоз затвореника, уколико се не ради о терористима или најтежим делинквентима, такође обављају приватне полицијске службе.

У Италији, поред поменутих „стража”, приватна полиција је задужена за видео-надзор улица, градских тргова и паркова. Али, док у Лондону постоји 450.000 видео-камера, које покривају готово читав град, у Риму их је само око пет хиљада. То је, сматра се, један од разлога што је италијанска престоница последњих година постала поприште дивљања појединаца, најчешће странаца.

И Француска много полаже на видео-надзор: у овој години ће се број камера на јавним местима утростручити – са садашњих 20.000 на 60.000.

Без обзира на практичне аспекте препуштања одржавања јавног реда и мира приватном сектору, није мало оних који сматрају да би приватне полиције могле да се претворе у опасан бумеранг. Не само због тога што држава на тај начин дели свој законити монопол на употребу силе него и због тога што и приватници, као и државне снаге безбедности, долазе у посед широког опсега информација о сваком грађанину, политичким партијама, синдикатима, па и највишим државним званичницима, укључујући и чланове владе. Отуда разложан страх да би се, у неким ситуацијама, приватни полицајци и ненаоружане цивилне гарде можда могли приволети „неком другом царству”.