Privatne policije u širokom stroju

Policija, bez sumnje, jedan među najznačajnijim simbolima državne vlasti, sve više je pod kontrolom privatnog sektora. U odnosu na broj državnih regularnih policijskih snaga, u čak osam države EU više je privatnih nego državnih policajaca.

Prema onome što je u predgovoru za „Belu knjigu” o stanju u ovom sektoru nedavno izneo francuski predsednik Nikola Sarkozi, u EU danas postoji 1,7 miliona privatnih policajaca koji, u okviru pedeset firmi specijalizovanih za bezbednost građana i imovine, godišnje ostvaruju obrt od 15 milijardi evra!

Proces svojevrsne privatizacije policije, u kojem se od manjih detektivskih agencija stiže do pravih armija naoružanih policajaca, sve je brži.

U Italiji on dobija i neke sasvim nove i, po nekima, zabrinjavajuće oblike, u vidu „dobrovoljačkih građanskih straža”. Na Siciliji, i u nekim drugim južnim pokrajinama, u funkciji su „civilne straže”, koje deluju pod komandom penzionisanog generala Antonija Papalarda.

„Mi želimo da budemo uši i oči snaga javnog reda, pomažući im da se lakše i efikasnije bore protiv organizovanog kriminala”, poručio je general odranije poznat po „zavođenju strogoće”.

U saradnji sa lokalnim civilnim vlastima i policijom, ove straže, u koje su uključeni uglavnom penzionisani pripadnici vojske i policije, nadgledaju i kontrolišu područja u kojima je naglašeno prisustvo mafije,ali i prikriveni pripadnici organizovanog kriminala.

Vlada premijera Berluskonija donela je nedavno dekret na osnovu kojeg se mogu formirati i „padanske straže”, na severu zemlje, ali, kao i one na Siciliji, su bez prava nošenja i korišćenja oružja.

U Velikoj Britaniji, u kojoj naspram 141.398 zvaničnih ima čak 250.000 privatnih policajaca, mnoge poslove obavljaju gotovo isključivo ovi drugi. Njima je prepušteno da regulišu zone za parkiranje vozila i kažnjavanje nedisciplinovanih vozača.

Od 130 zatvora u Britaniji, jedanaest je privatnih. Prevoz zatvorenika, ukoliko se ne radi o teroristima ili najtežim delinkventima, takođe obavljaju privatne policijske službe.

U Italiji, pored pomenutih „straža”, privatna policija je zadužena za video-nadzor ulica, gradskih trgova i parkova. Ali, dok u Londonu postoji 450.000 video-kamera, koje pokrivaju gotovo čitav grad, u Rimu ih je samo oko pet hiljada. To je, smatra se, jedan od razloga što je italijanska prestonica poslednjih godina postala poprište divljanja pojedinaca, najčešće stranaca.

I Francuska mnogo polaže na video-nadzor: u ovoj godini će se broj kamera na javnim mestima utrostručiti – sa sadašnjih 20.000 na 60.000.

Bez obzira na praktične aspekte prepuštanja održavanja javnog reda i mira privatnom sektoru, nije malo onih koji smatraju da bi privatne policije mogle da se pretvore u opasan bumerang. Ne samo zbog toga što država na taj način deli svoj zakoniti monopol na upotrebu sile nego i zbog toga što i privatnici, kao i državne snage bezbednosti, dolaze u posed širokog opsega informacija o svakom građaninu, političkim partijama, sindikatima, pa i najvišim državnim zvaničnicima, uključujući i članove vlade. Otuda razložan strah da bi se, u nekim situacijama, privatni policajci i nenaoružane civilne garde možda mogli privoleti „nekom drugom carstvu”.