Иркиња која је постала Српкиња

Почасне конзулате као вид представљања често користе мале земље које не могу да приуште слање каријерног дипломате, а оне веће и богатије да зарад интереса сопствених држављана прошире мрежу у земљи у којој већ имају представништво на нивоу амбасаде. Ирска, на пример, има почасне конзуле у Шпанији, где много њених грађана има имовину, али и на највећим грчким острвима – грчке држављане који ће Ирцима који тамо проводе одмор изаћи у сусрет у свакој прилици.

То је управо посао и др Петра Бошњаковића – да обезбеди грађанима Велике Британије који наиђу на било какав проблем у области коју покрива његов конзулат (јужна и југоисточна Србија) да добију исти третман као и остали грађани Србије. Бошњаковић, иначе директор Института за радиологију Клиничког центра Ниш и професор Нишког универзитета, именован је 2005. за почасног конзуларног агента Велике Британије за јужну Србију, на предлог тадашњег британског амбасадора Дејвида Гауена.

(/slika2)„Крајем осамдесетих као стипендиста Британског савета провео сам четири месеца у једној лондонској болници. Везе са Британијом наставиле су се и касније суделовањем у активностима бивших стипендиста”, објашњава Бошковић и додаје да нема ингеренције да издаје визе, јер то обавља конзуларно одељење амбасаде Уједињеног Краљевства у Београду.

Не добија никакав хонорар, али му покривају трошкове који су директан резултат обављања послова који су у вези са конкретним конзуларним задацима.

За Ен Пешић, Иркињу удату за Србина, велика је част што је као почасни конзул у Србију (покрива и Црну Гору) уједно и први представник Ирске на овом подручју (од 2003), јер та земља није имала дипломатско-конзуларно представништво ни у старој Југославији. У Београду живи пуних 27 година. По образовању је архитекта, као и супруг Божидар Пешић, бивши кошаркаш. Раније је годинама радила у хуманитарним организацијама.

„Када сам први пут дошла овамо 1978, сви Београђани су имали пасоше и сваког петка гледали где ће да путују, док су у мојој острвској Ирској, из које не може да се мрдне без авиона или брода, у тадашњој економској ситуацији путовања већини била незамислива”, сећа се госпођа Пешић.

У међувремену се ситуација преокренула.

„Интересовање људи из Србије да туристички посете Ирску је велико, али су таква путовања многима недоступна. Београд је тренутно можда један од најскупљих градова у Европи”, каже.

Ирских држављана у Београду је мало, па највећи део њеног конзуларног посла чини издавање виза људима који желе да отпутују у Ирску, било због посла, студија, стручног усавршавања, било спајања са члановима породице који су се тамо већ снашли. За посао који обавља добија „симболичан хонорар”.

У домену економије посла, нажалост, нема много.

„Мало је ирских компанија које овде послују, а и интересовање Ираца за улагања у Србију је опало откако је цео свет захватила економска криза”, каже почасни конзул Ирске у Београду.

Захвална је српским властима што су јој одобрили дипломатски статус, „иако није у свакој земљи тако”. Дипломатске таблице још није узела, јер „чека да купи нов аутомобил”, каже уз осмех.

-----------------------------------------------------------

Права и привилегије

Међународноправни положај представништава са почасним конзуларним функционерима на челу регулисан је Бечкомконвенцијом о конзуларним односима из 1963. Конзуларна канцеларија и почасни функционер који њоме руководи уживају заштиту као и просторије каријерног конзулата, исто фискалноослобађање, као и ослобођење од царине за увоз предмета намењенихискључиво за потребе функције која се обавља.

У уводу поменуте конвенције наглашено је да „сврха привилегија и имунитета није лична корист појединца већ ефикасно обављање дужности”. Члан 41 који каријерне конзуларне функционере штити од хапшења, осим у случају тешких кривичних дела, не односи се на почасне конзуле.

Почасних конзула других земаља у Србији има тек нешто више од десет. Поред ових са којима смо разговарали том титулом се могу похвалити и Агустин Пио Гарсија (Чиле), Кармита Аурија Вегас де Спалајковић (Еквадор), Василије Бошковић (Намибија), Иван Ћурковић (Сејшели), Милоје Бранковић (Мађарска) и Нелсон Чале Куељар (Боливија).

(Крај)