Ирско „не” постаје „да”

Специјално за „Политику”

Даблин, 23. фебруара – Према последњим истраживањима ирског јавног мњења присталице Лисабонског споразума тренутно воде са 60:40 у односу на његове противнике. Зато је премијер Брајан Кауен одлучио да пребаци политички мењач у већу брзину и најави одржавање другог, „поправног” референдума о Лисабону већ у јуну, уместо у октобру, као што је првобитно било планирано.

Од када је Ирска на децембарском самиту ЕУ у Бриселу издејствовала амандман на Лисабонски споразум по коме ће задржати своју столицу у Европској комисији, ирска влада је кренула у „репризу” референдума с идејом да се посао обави до краја мандата садашње „чешке” комисије.

Али сада треба пожурити – не само да би се капитализовао тренутни однос снага еврофила и евроскептика, већ да би се што пре поправио рејтинг Ирске у европским институцијама. Јер, оне ће данас-сутра одлучивати о пакетима финансијске, економске и политичке подршке својим чланицама погођеним рецесијом и финансијском неликвидношћу. И при томе ће сигурно имати у виду не само прошлогодишње ирско „не” Лисабону већ и ирско „не” Споразуму из Нице од пре осам година. И тада су Ирци прво сложно одбацили „мали европски устав”, да би га годину дана касније исто тако сложно прихватили. 

У то време Ирска је била шампион неолибералног капитализма са највишом стопом раста у индустријском свету. Ситуација је сада другачија – министар финансија Брајан Ленихан каже да се Ирска данас „бори за економску будућност”. Ирци знају да у овој кризи сваки корак даље од Уније значи нови рез на грани на којој седе. Од прошлог изјашњавања о Европи драстично је пало тржиште некретнина, један од генератора раста предимензионираног финансијског система. Банке су завршиле са ненаплативим потраживањима. Држава је интервенисала по америчком моделу – рекапитализацијом финансијског сектора. Јавни дуг је нагло скочио, а влада је кренула у ограничавање јавне потрошње. С тим што је почела да креше тамо где је најтање – пензионо осигурање, здравство и школство, чиме је себе успешно упуцала у ногу. Оно што је у јавности до јуче био само осећај неизвесности пред нарастајућом кризом сада прераста у осећај неправде па и беса што рачун који су направили најбогатији сада треба да плате они који имају најмање. Демонстрације постају свакодневна појава, а ирски синдикати хватају залет за генерални штрајк.

Занимљиво је да поред владе и естаблишмента, Лисабон овог пута недвосмислено подржава и СИПТУ, највећа и најмоћнија асоцијација ирских синдиката, чији се лидер Џек О’Конор позива на одредбе Лисабонског споразума које гарантују права запослених. У овој ситуацији синдикати рачунају на европску солидарност у нечему што ће, како ствари стоје, бити дуга борба с послодавцима и њиховим интересима.

Током прошле године ирска јавност је добрим делом окренула леђа политичким опцијама које су предводиле капању против Лисабона – националистичком Шин фејну и необичном конгломерату десничарских, левичарских и верских организација. У међувремену је свашта дознала и о лидеру организације „Либертас” Деклану Ганлију, који се прошле године ставио на цело антилисабонске кампање, појавивши се, наизглед, ниоткуда. Сазнало се да је Ганли, кога зову још и „Олигарх” јер је капитал стекао у транзиционој Русији, својевремено био прилично активан у ваучерској приватизацији албанске привреде, трговни алуминијумом у балтичким земљама, али и пословима с америчким војним комплексом. Као да је хтео себи додатно да напакости, Ганли је одлучио да се кандидује за Европски парламент и приде од исте те Европе коју критикује затражи још и паре за своју кампању. Тиме је своје присталице разочарао, противнике обрадовао, а европски парламентарац Данијел Кон-Бендит, некадашњи „Црвени Дени”, тражио је од парламента додатну информацију о томе „ко је Ганли и какве су његове везе с Пентагоном и ЦИА”.

И док су Ганли и његови истомишљеници прошле године профитирали на ширењу страха од велике Европе која ће ето одузети ирској део националног суверенитета, економске аутономије и културног идентитета, у међувремену се развио још већи страх – да би самоизолација од моћне Европе одвела Ирску у још дубљу и дуготрајнију рецесију.

Дејан Новачић