Irsko „ne” postaje „da”

Specijalno za „Politiku”

Dablin, 23. februara – Prema poslednjim istraživanjima irskog javnog mnjenja pristalice Lisabonskog sporazuma trenutno vode sa 60:40 u odnosu na njegove protivnike. Zato je premijer Brajan Kauen odlučio da prebaci politički menjač u veću brzinu i najavi održavanje drugog, „popravnog” referenduma o Lisabonu već u junu, umesto u oktobru, kao što je prvobitno bilo planirano.

Od kada je Irska na decembarskom samitu EU u Briselu izdejstvovala amandman na Lisabonski sporazum po kome će zadržati svoju stolicu u Evropskoj komisiji, irska vlada je krenula u „reprizu” referenduma s idejom da se posao obavi do kraja mandata sadašnje „češke” komisije.

Ali sada treba požuriti – ne samo da bi se kapitalizovao trenutni odnos snaga evrofila i evroskeptika, već da bi se što pre popravio rejting Irske u evropskim institucijama. Jer, one će danas-sutra odlučivati o paketima finansijske, ekonomske i političke podrške svojim članicama pogođenim recesijom i finansijskom nelikvidnošću. I pri tome će sigurno imati u vidu ne samo prošlogodišnje irsko „ne” Lisabonu već i irsko „ne” Sporazumu iz Nice od pre osam godina. I tada su Irci prvo složno odbacili „mali evropski ustav”, da bi ga godinu dana kasnije isto tako složno prihvatili. 

U to vreme Irska je bila šampion neoliberalnog kapitalizma sa najvišom stopom rasta u industrijskom svetu. Situacija je sada drugačija – ministar finansija Brajan Lenihan kaže da se Irska danas „bori za ekonomsku budućnost”. Irci znaju da u ovoj krizi svaki korak dalje od Unije znači novi rez na grani na kojoj sede. Od prošlog izjašnjavanja o Evropi drastično je palo tržište nekretnina, jedan od generatora rasta predimenzioniranog finansijskog sistema. Banke su završile sa nenaplativim potraživanjima. Država je intervenisala po američkom modelu – rekapitalizacijom finansijskog sektora. Javni dug je naglo skočio, a vlada je krenula u ograničavanje javne potrošnje. S tim što je počela da kreše tamo gde je najtanje – penziono osiguranje, zdravstvo i školstvo, čime je sebe uspešno upucala u nogu. Ono što je u javnosti do juče bio samo osećaj neizvesnosti pred narastajućom krizom sada prerasta u osećaj nepravde pa i besa što račun koji su napravili najbogatiji sada treba da plate oni koji imaju najmanje. Demonstracije postaju svakodnevna pojava, a irski sindikati hvataju zalet za generalni štrajk.

Zanimljivo je da pored vlade i establišmenta, Lisabon ovog puta nedvosmisleno podržava i SIPTU, najveća i najmoćnija asocijacija irskih sindikata, čiji se lider Džek O’Konor poziva na odredbe Lisabonskog sporazuma koje garantuju prava zaposlenih. U ovoj situaciji sindikati računaju na evropsku solidarnost u nečemu što će, kako stvari stoje, biti duga borba s poslodavcima i njihovim interesima.

Tokom prošle godine irska javnost je dobrim delom okrenula leđa političkim opcijama koje su predvodile kapanju protiv Lisabona – nacionalističkom Šin fejnu i neobičnom konglomeratu desničarskih, levičarskih i verskih organizacija. U međuvremenu je svašta doznala i o lideru organizacije „Libertas” Deklanu Ganliju, koji se prošle godine stavio na celo antilisabonske kampanje, pojavivši se, naizgled, niotkuda. Saznalo se da je Ganli, koga zovu još i „Oligarh” jer je kapital stekao u tranzicionoj Rusiji, svojevremeno bio prilično aktivan u vaučerskoj privatizaciji albanske privrede, trgovni aluminijumom u baltičkim zemljama, ali i poslovima s američkim vojnim kompleksom. Kao da je hteo sebi dodatno da napakosti, Ganli je odlučio da se kandiduje za Evropski parlament i pride od iste te Evrope koju kritikuje zatraži još i pare za svoju kampanju. Time je svoje pristalice razočarao, protivnike obradovao, a evropski parlamentarac Danijel Kon-Bendit, nekadašnji „Crveni Deni”, tražio je od parlamenta dodatnu informaciju o tome „ko je Ganli i kakve su njegove veze s Pentagonom i CIA”.

I dok su Ganli i njegovi istomišljenici prošle godine profitirali na širenju straha od velike Evrope koja će eto oduzeti irskoj deo nacionalnog suvereniteta, ekonomske autonomije i kulturnog identiteta, u međuvremenu se razvio još veći strah – da bi samoizolacija od moćne Evrope odvela Irsku u još dublju i dugotrajniju recesiju.

Dejan Novačić