„Шредер” једе 300 возила на дан

Једна од фирма у Србији која поседује савремене капацитете за рециклажу аутомобила јесте „Центар за рециклажу” у Железнику, у Београду. За разлику од појединих постројења која самељу цео аутомобил, ова фирма поседује посебну машину, такозваног „шредера”, чија се цена креће од 5.500.000 до 8.000.000 евра.

– Та машина је висине петоспратнице и дужине је око 150 метара. У њој се не рециклирају само аутомобили, већ и камиони и аутобуси – каже Дејан Дубајић, пи-ар „Центра за рециклажу”, додајући да се ово предузеће бави „прерадом” аутомобила још од 1982. године, те да приче да у Србији нема ко да рециклира старе аутомобиле нису тачне.

Процес рециклаже започиње у откупним центрима овог предузећа, којих у Србији има 35 – објашњава Дубајић.

Најпре се са возила скидају гуме, акумулатор и извади се сва течност, попут антифриза, уља и горива. Акумулатор и течност из њега представљају опасан отпад и захтевају посебан начин поступања. Зато се одлажу у посебне контејнере.

Када се у откупним центрима сакупи већи број возила, из Београда се шаљу камиони са пресама које аутомобил сабијају и праве квадар димензија 100x40x60 центиметара. Тако „прерађени” аутомобили се железницом шаљу у Београд, а наредна „станица” у рециклажи је „шредер”. Систем водених и ваздушних филтера у овој машини од метала одваја пластику, стакло, гумене дихтунге, платно, а скида чак и фарбу са возила.

У року од једног минута од четвороточкаша се добијају коцке чистог метала величине десетак центиметара. Ова машина, једина у земљи, недавно је ремонтована, а њен капацитет је 300 возила дневно.

– Од аутомобила тешког једну тону добије се неколико таквих коцки укупне тежине 700 килограма, што значи да се успешно рециклира око 70 одсто делова моторних возила. Пластика и стакло се такође самељу – кажу у „Центру за рециклажу”.

(/slika2)Они наглашавају да би тај проценат био и већи када би добијали аутомобиле у бољем стању. Поређења ради, у Немачкој се успешно рециклира и више од 70 процената масе аутомобила јер се њима допремају аутомобили који нису кородирали и који нису толико расходовани и стари, какав је код нас случај.

И састав аутомобила открива сложеност процеса рециклаже. Стакло чини око три одсто масе аутомобила и тренутно се због сложеног хемијског састава не прерађује у погонима за производњу стакла, али често се уситњено користи у грађевинарству као додатак бетону. Из „Центра за рециклажу” стакло, као и пластика иду „директно у ђубре”, како нам је речено, јер у овом тренутку те сировине немају коме да продају. Разне врсте течности (гориво, уље, расхладне течности) чине око шест одсто тежине моторних возила. Оне компликују процес рециклаже због свог хемијског састава и токсичности, тако да је неопходно водити рачуна о њиховом истакању и складиштењу. По истакању, ове течности се сортирају и транспортују до хемијских постројења где могу да се прераде. На гуме одлази четири одсто тежине четвороточкаша, а на пластику осам. У развијеним земљама и гуме одлазе на индустријску прераду и користе се у производњи разних врста подних облога. Остатак, више од 70 одсто, чине метали – челик, алуминијум и бакар. Стручњаци кажу да се на Западу око 40 одсто новог челика добије рециклажом.

С. Деспотовић

-----------------------------------------------------

Два начина рециклаже аутомобила

Тренутно се примењују две технологије у процесу рециклирања аутомобила. Прва, која се заснива на такозваној оптичкој сепарацији, подразумева ручно одвајање саставних делова аутомобила, попут стакла, гуме и пластике, а метални делови остају и шаљу се у пресу. Друга техника користи комбинацију више метода и најпре се цео аутомобил уситни у специјалним дробилицама, а онда се садржаји одвајају и одлазе на даљу прераду. Ове две методе често се комбинују.