„Šreder” jede 300 vozila na dan

Jedna od firma u Srbiji koja poseduje savremene kapacitete za reciklažu automobila jeste „Centar za reciklažu” u Železniku, u Beogradu. Za razliku od pojedinih postrojenja koja samelju ceo automobil, ova firma poseduje posebnu mašinu, takozvanog „šredera”, čija se cena kreće od 5.500.000 do 8.000.000 evra.

– Ta mašina je visine petospratnice i dužine je oko 150 metara. U njoj se ne recikliraju samo automobili, već i kamioni i autobusi – kaže Dejan Dubajić, pi-ar „Centra za reciklažu”, dodajući da se ovo preduzeće bavi „preradom” automobila još od 1982. godine, te da priče da u Srbiji nema ko da reciklira stare automobile nisu tačne.

Proces reciklaže započinje u otkupnim centrima ovog preduzeća, kojih u Srbiji ima 35 – objašnjava Dubajić.

Najpre se sa vozila skidaju gume, akumulator i izvadi se sva tečnost, poput antifriza, ulja i goriva. Akumulator i tečnost iz njega predstavljaju opasan otpad i zahtevaju poseban način postupanja. Zato se odlažu u posebne kontejnere.

Kada se u otkupnim centrima sakupi veći broj vozila, iz Beograda se šalju kamioni sa presama koje automobil sabijaju i prave kvadar dimenzija 100x40x60 centimetara. Tako „prerađeni” automobili se železnicom šalju u Beograd, a naredna „stanica” u reciklaži je „šreder”. Sistem vodenih i vazdušnih filtera u ovoj mašini od metala odvaja plastiku, staklo, gumene dihtunge, platno, a skida čak i farbu sa vozila.

U roku od jednog minuta od četvorotočkaša se dobijaju kocke čistog metala veličine desetak centimetara. Ova mašina, jedina u zemlji, nedavno je remontovana, a njen kapacitet je 300 vozila dnevno.

– Od automobila teškog jednu tonu dobije se nekoliko takvih kocki ukupne težine 700 kilograma, što znači da se uspešno reciklira oko 70 odsto delova motornih vozila. Plastika i staklo se takođe samelju – kažu u „Centru za reciklažu”.

(/slika2)Oni naglašavaju da bi taj procenat bio i veći kada bi dobijali automobile u boljem stanju. Poređenja radi, u Nemačkoj se uspešno reciklira i više od 70 procenata mase automobila jer se njima dopremaju automobili koji nisu korodirali i koji nisu toliko rashodovani i stari, kakav je kod nas slučaj.

I sastav automobila otkriva složenost procesa reciklaže. Staklo čini oko tri odsto mase automobila i trenutno se zbog složenog hemijskog sastava ne prerađuje u pogonima za proizvodnju stakla, ali često se usitnjeno koristi u građevinarstvu kao dodatak betonu. Iz „Centra za reciklažu” staklo, kao i plastika idu „direktno u đubre”, kako nam je rečeno, jer u ovom trenutku te sirovine nemaju kome da prodaju. Razne vrste tečnosti (gorivo, ulje, rashladne tečnosti) čine oko šest odsto težine motornih vozila. One komplikuju proces reciklaže zbog svog hemijskog sastava i toksičnosti, tako da je neophodno voditi računa o njihovom istakanju i skladištenju. Po istakanju, ove tečnosti se sortiraju i transportuju do hemijskih postrojenja gde mogu da se prerade. Na gume odlazi četiri odsto težine četvorotočkaša, a na plastiku osam. U razvijenim zemljama i gume odlaze na industrijsku preradu i koriste se u proizvodnji raznih vrsta podnih obloga. Ostatak, više od 70 odsto, čine metali – čelik, aluminijum i bakar. Stručnjaci kažu da se na Zapadu oko 40 odsto novog čelika dobije reciklažom.

S. Despotović

-----------------------------------------------------

Dva načina reciklaže automobila

Trenutno se primenjuju dve tehnologije u procesu recikliranja automobila. Prva, koja se zasniva na takozvanoj optičkoj separaciji, podrazumeva ručno odvajanje sastavnih delova automobila, poput stakla, gume i plastike, a metalni delovi ostaju i šalju se u presu. Druga tehnika koristi kombinaciju više metoda i najpre se ceo automobil usitni u specijalnim drobilicama, a onda se sadržaji odvajaju i odlaze na dalju preradu. Ove dve metode često se kombinuju.