Климатизовани фудбал

Некада је фудбал био једноставна ствар: лопта, трава и хук са трибина на којима није било седишта и нека необјашњива нада да ће се догодити чудо. И чуда су се дешавала.

Мундијал у Мексику, Америци и Канади биће сасвим сигурно највећи у историји, с највише репрезентација, највише утакмица, највише камера и највише новца. Толико новца да је и жеђ постала телевизијски садржај.

Уведене су паузе за освежење играча током високих температура, што јесте разумно и хумано. Али, као и све у савременом спорту, између гутљаја воде и неколико минута паузе, увек се провуче и неколико гутљаја реклама. Док се фудбалер полива по врату, корпорације се заливају огромним профитом. Некад помислим да је дехидрација постала спонзор првенства. Док везиста пије електролите, милиони гледалаца гледају рекламе за газирана пића, аутомобиле и кладионице. Није то више пауза за играче. То је тајм-аут за тржиште. Узгред, рекламе су досадне.

Ако је фудбал уметност, о чему је говорио Милош Црњански, који би мењао и „Сеобе” за Звездин дрес с бројем девет како би дао гол Арсеналу, паузе за испијање воде можемо упоредити с њиховим евентуалним увођењем у позоришне представе. Зашто да не, глума је ионако опасан посао. Надам се да се тога нико неће сетити. Узмимо, на пример, Хамлета који се игра лобањом Јорика, некадашњег дворског лакрдијаша, мирећи се с неминовношћу смрти. Кад, изненада, тиха језа младог краљевића Данске престаје. Глумци се окупе заједно на сцени и изнапијају се воде ладне. Подразумева се да лобања стоји са стране и чека да јој се ансамбл коначно посвети и настави да размишља о коначном мирењу са смрћу. О балету да и не говорим. Ко би гледао „Лабудово језеро” кад би сазнао да може да се купа у њему?

Велики фудбалски тренери, стара школа, већ су почели озбиљно да гунђају против климатизованог фудбала. Зашто? У следећој фази, њихови фудбалери ће добити паузу за хамбургере.

А тек стадиони? Личе на свемирске луке или луксузне шопинг-центре. Дође му свеједно. Климатизовани су, затворени и дигитализовани. На некима је температура прецизније подешена него у мојој дневној соби. Небо није део магичног пејзажа које се стапа с травом, трибинама и навијачима, већ сувишни детаљ.

А некада су се утакмице играле по киши која је претварала терен у оранице, по снегу који је гутао линије, по магли кроз коју су се играчи наслућивала као утваре. Телевизијски коментатор није био сигуран да ли преноси фудбал или радио-драму. Ветар је мењао правац лопте, а играчи су је јурили као пијани таксисти. Ник Хорнби је с правом писао да је фудбал забава, колико и бол.

А судије? Некада су носиле пиштаљку и исијавале ауторитет. Данас изгледају као пилоти борбених авиона. Микрофон у уху, сензор на грудима, електронски сат на руци, комуникациони уређаји на леђима. Као киборзи послати да надгледају последње остатке људске грешке. Кад их човек погледа, не зна да ли ће досудити пенал или лансирати ракету. Ипак, ни то није довољно. Где је ВАР соба, нова врста инквизиције која из бункера даје коначну пресуду о томе шта се заиста догодило? Побогу, готово сваки гол Инзагија који је читав живот проживео на ивици офсајда, не би био признат. Увек му је макар палац био иза задње линије. Да је ВАР постојао 1986. године, не би било „божје руке” Дијега Арманда Марадоне на митској утакмици против Енглеске. Био је 22. јун 1986. године, гле чуда, баш у Мексику. На стадиону „Астека” стискало се тачно 114.580 гледалаца. Кажу да је било јако спарно.

Утакмица се играла четири године после Фолкландског рата и Марадона је чекао освету. Лопта је летела високо и споро и ка њој су кренула два човека. Легендарни голман Питер Шилтон и Марадона, за три главе нижи од њега. Марадона је скочио и левом песницом убацио лопту у гол. Лопта је, дакле, путовала толико дуго, вероватно се Марадони чинило четири године, од када је сањао да ће постати ратник. И постао је, у том 51. минуту, претварајући тај тренутак у најконтроверзнији спортски догађај 20. века. И сви су на стадиону знали да је то била превара. Знали су то и играчи Енглеске и Аргентине, знао је и судија из Туниса Али бин Насер, знао је то и сваки од 114.580 гледалаца. Судија је признао гол и сви су стајали као хипнотисани. Као да је Свевишњи лично дунуо у пиштаљку и показао да Енглези крену са центра. О Марадониној „божјој руци” написане су читаве научне студије, есеји, снимани су филмови, јер је та утакмица била далеко више од фудбала. Била је метафора борбе против неоколонијализма, глобализације и корпорација које су уништавале Латинску Америку.

Судија би данас неколико секунди гледао у монитор, показао на екран прстом и поништио гол. И то било и тачно и праведно. Али нешто би заувек нестало. Нестала би једна од највеличанственијих прича у историји спорта. Дакле, фудбала.

Од судијских грешака настајали су национални митови. Генерације су се свађале око офсајда који није постојао или пенала који није досуђен. У кафанама, на трибинама и породичним ручковима оживљавали су ти спорни тренуци. Они су били погонско гориво носталгије.

Управо у тој мешавини радости и неправде лежи магија шутирања лопте. Фудбал није био лабораторија, него позорница за емоције. Хистерија, сузе, смех и драма. И, по која кап крви.

Технологија је уклонила сваку врсту таквих случајности. Питање је, међутим, да ли се, заједно с грешкама, уклања и дух игре.

Јер негде између тих савршених стадиона и савршених преноса остаје памћење на време кад је фудбал био помало хаотичан, помало неправедан, али бескрајно жив. Играчи су киснули на пљуску, судије су грешиле, а навијачи псовали судбу клету и светски поредак.

Некада је гол трајао секунду или две. Данас траје четири минута и прати га двадесетак камера. Публика скаче. Играчи славе. Коментатор урла. А онда наступи тишина. Она гробна. Она модерна. Чека се пресуда из ВАР собе.

Данас се грешке бришу. Сутра ће се можда брисати и успомене.

Шта би данас на то рекао Јохан Кројф? Пушио је као да Холандија сади дуван, а не лале. Данас би га нутриционисти, кондициони тренери, психолози, аналитичари и стручњаци за друштвене мреже вероватно пријавили дисциплинској комисији. А онда би Кројф изашао на терен и објаснио им зашто никада неће разумети фудбал.

А Марадона? Његов живот данас би био немогућ. Напуљска мафија доносила му је кокаин на златним послужавницима, а донови су љубили „божју руку”. Око њега су кружили политичари, бизнисмени, глумци, новинари, обожаваоци, дилери и лепотице које су га опседале. Иако је био ружан ко лопов.

Али, био је светац и грешник. Да ли би, без свих својих демона, остао запамћен као геније? Сумњам. Сличан њему био је Џорџ Бест, још једна појава из времена кад су фудбалери личили на рокенрол звезде, а не на покретне лабораторијске налазе.

Памти се она његова реченица да је велики део богатства потрошио на алкохол, жене и аутомобиле. Остатак је проћердао.

Понекад је био толико натопљен вискијем да вероватно ни он ни његови чувари нису знали на коју ће страну кренути. Трчао је и дриблао као лист који носи олуја. Бекови су га јурили као људи који покушавају да ухвате сопствену сенку. Можда ни Бест није знао куда иде. Али је увек стизао тамо где треба. Његови дриблинзи личили су на последњу сцену Клерка Гебла у „Прохујало са вихором”.

Данашњи фудбалер спава осам сати и тридесет минута. Пије тачно одређену количину воде. Мери ниво масти. Мери број корака. Мери пулс. Мери степен стреса. Мери све осим онога што се некада звало инспирација.

Јер бол лоше пролази код спонзора. А без бола нема ни великих успомена, као што нико, рецимо, не памти савршено организован корпоративни семинар. Памте се промашаји, аутоголови, сузе и неправде. Памти се кад лопта погоди пречку у деведесетом минуту. Памти се кад судија не види очигледан пенал. Памти се кад читава нација годинама понавља: „Покрадени смо.” Од тога су настајали национални митови. Неке државе о тим случајевима имају епске песме. Неке имају револуције.

Сутра ће можда вештачка интелигенција одређивати замене уместо тренера.  Прекосутра тактику. Једног дана можда неће бити ни играча. Само холограми који трче по савршеној трави. Наравно да ће бити вештачка.

А негде иза нас остали су блатњави терени, магла са „Маракане”, цигарета Јохана Кројфа, подочњаци Џорџа Беста, Марадонин осмех мангупа.

Сећам се оне београдске магле из новембра 1988. године. Милан је дошао у Београд са својим звездама, а магла је полако гутала „Маракану”, као Дунав стари, уклети брод. Те вечери гледао се најсавршенији фудбал, који се једва назирао. Као да сам гледао бајку уживо. Играчи су се појављивали као сенке из неког хорор филма, а онда нестајали. Са трибина се није видео терен, са терена се нису виделе трибине. Чуо се само хук осамдесет или деведесет хиљада људи и лавеж полицијских паса негде иза рекламних паноа. Данас би делегат Уефе прекинуо утакмицу после три минута. Тада се играло готово да самог краја.

Дејан Савићевић је постигао гол који је остао да лебди у колективном сећању као привиђење. У времену пре дигиталних анализа и компјутерских реконструкција, тај гол ће вечно живети управо зато што није савршено документован. Живи у сећању навијача, у причама, у преувеличавањима, у легенди. Као и многи велики тренуци фудбала. Данас би га сецирали из двадесет углова, мерили брзину лопте и објавили тродимензионалну симулацију.

Тада га нисмо видели, а памтимо га заувек!