Klimatizovani fudbal

Nekada je fudbal bio jednostavna stvar: lopta, trava i huk sa tribina na kojima nije bilo sedišta i neka neobjašnjiva nada da će se dogoditi čudo. I čuda su se dešavala.

Mundijal u Meksiku, Americi i Kanadi biće sasvim sigurno najveći u istoriji, s najviše reprezentacija, najviše utakmica, najviše kamera i najviše novca. Toliko novca da je i žeđ postala televizijski sadržaj.

Uvedene su pauze za osveženje igrača tokom visokih temperatura, što jeste razumno i humano. Ali, kao i sve u savremenom sportu, između gutljaja vode i nekoliko minuta pauze, uvek se provuče i nekoliko gutljaja reklama. Dok se fudbaler poliva po vratu, korporacije se zalivaju ogromnim profitom. Nekad pomislim da je dehidracija postala sponzor prvenstva. Dok vezista pije elektrolite, milioni gledalaca gledaju reklame za gazirana pića, automobile i kladionice. Nije to više pauza za igrače. To je tajm-aut za tržište. Uzgred, reklame su dosadne.

Ako je fudbal umetnost, o čemu je govorio Miloš Crnjanski, koji bi menjao i „Seobe” za Zvezdin dres s brojem devet kako bi dao gol Arsenalu, pauze za ispijanje vode možemo uporediti s njihovim eventualnim uvođenjem u pozorišne predstave. Zašto da ne, gluma je ionako opasan posao. Nadam se da se toga niko neće setiti. Uzmimo, na primer, Hamleta koji se igra lobanjom Jorika, nekadašnjeg dvorskog lakrdijaša, mireći se s neminovnošću smrti. Kad, iznenada, tiha jeza mladog kraljevića Danske prestaje. Glumci se okupe zajedno na sceni i iznapijaju se vode ladne. Podrazumeva se da lobanja stoji sa strane i čeka da joj se ansambl konačno posveti i nastavi da razmišlja o konačnom mirenju sa smrću. O baletu da i ne govorim. Ko bi gledao „Labudovo jezero” kad bi saznao da može da se kupa u njemu?

Veliki fudbalski treneri, stara škola, već su počeli ozbiljno da gunđaju protiv klimatizovanog fudbala. Zašto? U sledećoj fazi, njihovi fudbaleri će dobiti pauzu za hamburgere.

A tek stadioni? Liče na svemirske luke ili luksuzne šoping-centre. Dođe mu svejedno. Klimatizovani su, zatvoreni i digitalizovani. Na nekima je temperatura preciznije podešena nego u mojoj dnevnoj sobi. Nebo nije deo magičnog pejzaža koje se stapa s travom, tribinama i navijačima, već suvišni detalj.

A nekada su se utakmice igrale po kiši koja je pretvarala teren u oranice, po snegu koji je gutao linije, po magli kroz koju su se igrači naslućivala kao utvare. Televizijski komentator nije bio siguran da li prenosi fudbal ili radio-dramu. Vetar je menjao pravac lopte, a igrači su je jurili kao pijani taksisti. Nik Hornbi je s pravom pisao da je fudbal zabava, koliko i bol.

A sudije? Nekada su nosile pištaljku i isijavale autoritet. Danas izgledaju kao piloti borbenih aviona. Mikrofon u uhu, senzor na grudima, elektronski sat na ruci, komunikacioni uređaji na leđima. Kao kiborzi poslati da nadgledaju poslednje ostatke ljudske greške. Kad ih čovek pogleda, ne zna da li će dosuditi penal ili lansirati raketu. Ipak, ni to nije dovoljno. Gde je VAR soba, nova vrsta inkvizicije koja iz bunkera daje konačnu presudu o tome šta se zaista dogodilo? Pobogu, gotovo svaki gol Inzagija koji je čitav život proživeo na ivici ofsajda, ne bi bio priznat. Uvek mu je makar palac bio iza zadnje linije. Da je VAR postojao 1986. godine, ne bi bilo „božje ruke” Dijega Armanda Maradone na mitskoj utakmici protiv Engleske. Bio je 22. jun 1986. godine, gle čuda, baš u Meksiku. Na stadionu „Asteka” stiskalo se tačno 114.580 gledalaca. Kažu da je bilo jako sparno.

Utakmica se igrala četiri godine posle Folklandskog rata i Maradona je čekao osvetu. Lopta je letela visoko i sporo i ka njoj su krenula dva čoveka. Legendarni golman Piter Šilton i Maradona, za tri glave niži od njega. Maradona je skočio i levom pesnicom ubacio loptu u gol. Lopta je, dakle, putovala toliko dugo, verovatno se Maradoni činilo četiri godine, od kada je sanjao da će postati ratnik. I postao je, u tom 51. minutu, pretvarajući taj trenutak u najkontroverzniji sportski događaj 20. veka. I svi su na stadionu znali da je to bila prevara. Znali su to i igrači Engleske i Argentine, znao je i sudija iz Tunisa Ali bin Naser, znao je to i svaki od 114.580 gledalaca. Sudija je priznao gol i svi su stajali kao hipnotisani. Kao da je Svevišnji lično dunuo u pištaljku i pokazao da Englezi krenu sa centra. O Maradoninoj „božjoj ruci” napisane su čitave naučne studije, eseji, snimani su filmovi, jer je ta utakmica bila daleko više od fudbala. Bila je metafora borbe protiv neokolonijalizma, globalizacije i korporacija koje su uništavale Latinsku Ameriku.

Sudija bi danas nekoliko sekundi gledao u monitor, pokazao na ekran prstom i poništio gol. I to bilo i tačno i pravedno. Ali nešto bi zauvek nestalo. Nestala bi jedna od najveličanstvenijih priča u istoriji sporta. Dakle, fudbala.

Od sudijskih grešaka nastajali su nacionalni mitovi. Generacije su se svađale oko ofsajda koji nije postojao ili penala koji nije dosuđen. U kafanama, na tribinama i porodičnim ručkovima oživljavali su ti sporni trenuci. Oni su bili pogonsko gorivo nostalgije.

Upravo u toj mešavini radosti i nepravde leži magija šutiranja lopte. Fudbal nije bio laboratorija, nego pozornica za emocije. Histerija, suze, smeh i drama. I, po koja kap krvi.

Tehnologija je uklonila svaku vrstu takvih slučajnosti. Pitanje je, međutim, da li se, zajedno s greškama, uklanja i duh igre.

Jer negde između tih savršenih stadiona i savršenih prenosa ostaje pamćenje na vreme kad je fudbal bio pomalo haotičan, pomalo nepravedan, ali beskrajno živ. Igrači su kisnuli na pljusku, sudije su grešile, a navijači psovali sudbu kletu i svetski poredak.

Nekada je gol trajao sekundu ili dve. Danas traje četiri minuta i prati ga dvadesetak kamera. Publika skače. Igrači slave. Komentator urla. A onda nastupi tišina. Ona grobna. Ona moderna. Čeka se presuda iz VAR sobe.

Danas se greške brišu. Sutra će se možda brisati i uspomene.

Šta bi danas na to rekao Johan Krojf? Pušio je kao da Holandija sadi duvan, a ne lale. Danas bi ga nutricionisti, kondicioni treneri, psiholozi, analitičari i stručnjaci za društvene mreže verovatno prijavili disciplinskoj komisiji. A onda bi Krojf izašao na teren i objasnio im zašto nikada neće razumeti fudbal.

A Maradona? Njegov život danas bi bio nemoguć. Napuljska mafija donosila mu je kokain na zlatnim poslužavnicima, a donovi su ljubili „božju ruku”. Oko njega su kružili političari, biznismeni, glumci, novinari, obožavaoci, dileri i lepotice koje su ga opsedale. Iako je bio ružan ko lopov.

Ali, bio je svetac i grešnik. Da li bi, bez svih svojih demona, ostao zapamćen kao genije? Sumnjam. Sličan njemu bio je Džordž Best, još jedna pojava iz vremena kad su fudbaleri ličili na rokenrol zvezde, a ne na pokretne laboratorijske nalaze.

Pamti se ona njegova rečenica da je veliki deo bogatstva potrošio na alkohol, žene i automobile. Ostatak je proćerdao.

Ponekad je bio toliko natopljen viskijem da verovatno ni on ni njegovi čuvari nisu znali na koju će stranu krenuti. Trčao je i driblao kao list koji nosi oluja. Bekovi su ga jurili kao ljudi koji pokušavaju da uhvate sopstvenu senku. Možda ni Best nije znao kuda ide. Ali je uvek stizao tamo gde treba. Njegovi driblinzi ličili su na poslednju scenu Klerka Gebla u „Prohujalo sa vihorom”.

Današnji fudbaler spava osam sati i trideset minuta. Pije tačno određenu količinu vode. Meri nivo masti. Meri broj koraka. Meri puls. Meri stepen stresa. Meri sve osim onoga što se nekada zvalo inspiracija.

Jer bol loše prolazi kod sponzora. A bez bola nema ni velikih uspomena, kao što niko, recimo, ne pamti savršeno organizovan korporativni seminar. Pamte se promašaji, autogolovi, suze i nepravde. Pamti se kad lopta pogodi prečku u devedesetom minutu. Pamti se kad sudija ne vidi očigledan penal. Pamti se kad čitava nacija godinama ponavlja: „Pokradeni smo.” Od toga su nastajali nacionalni mitovi. Neke države o tim slučajevima imaju epske pesme. Neke imaju revolucije.

Sutra će možda veštačka inteligencija određivati zamene umesto trenera.  Prekosutra taktiku. Jednog dana možda neće biti ni igrača. Samo hologrami koji trče po savršenoj travi. Naravno da će biti veštačka.

A negde iza nas ostali su blatnjavi tereni, magla sa „Marakane”, cigareta Johana Krojfa, podočnjaci Džordža Besta, Maradonin osmeh mangupa.

Sećam se one beogradske magle iz novembra 1988. godine. Milan je došao u Beograd sa svojim zvezdama, a magla je polako gutala „Marakanu”, kao Dunav stari, ukleti brod. Te večeri gledao se najsavršeniji fudbal, koji se jedva nazirao. Kao da sam gledao bajku uživo. Igrači su se pojavljivali kao senke iz nekog horor filma, a onda nestajali. Sa tribina se nije video teren, sa terena se nisu videle tribine. Čuo se samo huk osamdeset ili devedeset hiljada ljudi i lavež policijskih pasa negde iza reklamnih panoa. Danas bi delegat Uefe prekinuo utakmicu posle tri minuta. Tada se igralo gotovo da samog kraja.

Dejan Savićević je postigao gol koji je ostao da lebdi u kolektivnom sećanju kao priviđenje. U vremenu pre digitalnih analiza i kompjuterskih rekonstrukcija, taj gol će večno živeti upravo zato što nije savršeno dokumentovan. Živi u sećanju navijača, u pričama, u preuveličavanjima, u legendi. Kao i mnogi veliki trenuci fudbala. Danas bi ga secirali iz dvadeset uglova, merili brzinu lopte i objavili trodimenzionalnu simulaciju.

Tada ga nismo videli, a pamtimo ga zauvek!