„Дуга” – еколошка бомба усред Београда

Произвођачу боја и лакова „Звезда Хелиос” из Горњег Милановца, за којег је утврђено да је одлагао опасан отпад у близини кућа, прети забрана рада. Појединци из фабрике су нашли начин да од буради пуних опасних материја и зараде, продали су их сељацима, убеђујући их да је довољно да их исперу како би могли да их користе за чување воде којом ће напајати стоку и заливати баште. Тако је угрожен водоток Груже и водоснабдевање Крагујевца и околине.

И крајем 2007. године из ове фирме изливени су отпадни материјали у градску канализацију после чега се вода данима пресијавала у јарким бојама.  „Хелиосу” је ово други преступ за мање од две године. Први пут је кривичну пријаву одбио локални заменик јавног тужиоца, док је за привредни преступ ова фирма морала да плати свега 80.000 динара, а одговорно лице кажњено је са 15.000 динара.  

– Против одговорних особа у предузећу поднета је и кривична пријава и пријава за привредни преступ, коју управо допуњавамо зато што им је ово други такав преступ од 2007. године. То би могло да их кошта губитка дозволе за рад – каже Иванка Богојевић, шеф краљевачког одсека Републичког инспектората за заштиту животне средине, која није могла да потврди да ли су истините незваничне тврдње да је нађени отпад канцероген.

Власник фирме је словеначки „Хелиос”, који поседује и београдску фабрику боја и лакова „Дуга”. Отпад који настаје у том постројењу складишти се у кругу фабрике још од 2005. године, када је „Дуга” приватизована, и до сада се накупило око 100 тона ризичних материја. Погон за уништавање опасног отпада у Србији не постоји, док се најближа спалионица налази у Бечу. Проблем хемијских предузећа, како објашњава Бојан Микец, генерални директор „Дуге”, јесте дозвола за транспорт опасног отпада кроз треће земље која се споро добија и није јефтина. Ипак, издавање ове дозволе сигурно не траје дуже од четири године, колико отпад ове фирме стоји у Србији, тако да је вероватно већа невоља то што су трошкови уништавања толико високи да би пословање можда постало неисплативо. Продајна цена артикла „Дуге”мања је од трошкова спаљивања отпада добијеног процесом производње.

– Услови у којима радимо, ви сте их назвали неисплативим, једини су које имамо. Откако сам ја у овој земљи, већ седам година, прича се о изградњи спалионице. Док чекамо на њу, још нема ниједне фирме која има пуни сертификат за уништавање или неутрализацију опасног отпада. Материје које преостану после производње и које је немогуће рециклирати и поново их употребити, чувамо на депонији унутар круга фабрике. Јесте незгодно што је она готово у центру града, али је подигнута у складу са прописима и савршено обезбеђена. Са инспекторима никада нисмо имали значајнијих проблема, само су неколико пута затражили мање санације, што смо одмах урадили. Сваке године уредно достављамо Министарству за заштиту животне средине и просторно планирање извештаје о количинама опасних материја које употребљавамо и количинама отпада – рекао је Микец.

Будући да им је Беч у суседству, матична фабрика у Словенији нема невоља са превозом отпада кроз треће земље. Неколико тамошњих хемијских фирми има сопствене спалионице, док остали из те бранше користе њихове услуге или транспортују отпад, када га прикупе у извесним количинама, у Аустрију или Немачку.

– Период у којем предузећа држе отрован отпад у својим складиштима није прецизиран. Ако баратају мањим количинама опасних материја, као „Дуга”, отпад се сакупља годину дана, понекад и дуже – наводи Микец.

Он објашњава да су материје које употребљавају опасније у производњи, док још нису претрпеле хемијске промене, него као отпад. У бурадима се, наглашава Микец, не налази ништа чега нема и у лаку за паркет, на пример, и претеране су приче да је тај отпад канцероген. Изузетно отровни су били пигменти обогаћени тешким металима, које „Дуга”, каже наш саговорник, не употребљава у производњи већ 20 година.

Владимир Вукасовић