„Duga” – ekološka bomba usred Beograda

Proizvođaču boja i lakova „Zvezda Helios” iz Gornjeg Milanovca, za kojeg je utvrđeno da je odlagao opasan otpad u blizini kuća, preti zabrana rada. Pojedinci iz fabrike su našli način da od buradi punih opasnih materija i zarade, prodali su ih seljacima, ubeđujući ih da je dovoljno da ih isperu kako bi mogli da ih koriste za čuvanje vode kojom će napajati stoku i zalivati bašte. Tako je ugrožen vodotok Gruže i vodosnabdevanje Kragujevca i okoline.

I krajem 2007. godine iz ove firme izliveni su otpadni materijali u gradsku kanalizaciju posle čega se voda danima presijavala u jarkim bojama.  „Heliosu” je ovo drugi prestup za manje od dve godine. Prvi put je krivičnu prijavu odbio lokalni zamenik javnog tužioca, dok je za privredni prestup ova firma morala da plati svega 80.000 dinara, a odgovorno lice kažnjeno je sa 15.000 dinara.  

– Protiv odgovornih osoba u preduzeću podneta je i krivična prijava i prijava za privredni prestup, koju upravo dopunjavamo zato što im je ovo drugi takav prestup od 2007. godine. To bi moglo da ih košta gubitka dozvole za rad – kaže Ivanka Bogojević, šef kraljevačkog odseka Republičkog inspektorata za zaštitu životne sredine, koja nije mogla da potvrdi da li su istinite nezvanične tvrdnje da je nađeni otpad kancerogen.

Vlasnik firme je slovenački „Helios”, koji poseduje i beogradsku fabriku boja i lakova „Duga”. Otpad koji nastaje u tom postrojenju skladišti se u krugu fabrike još od 2005. godine, kada je „Duga” privatizovana, i do sada se nakupilo oko 100 tona rizičnih materija. Pogon za uništavanje opasnog otpada u Srbiji ne postoji, dok se najbliža spalionica nalazi u Beču. Problem hemijskih preduzeća, kako objašnjava Bojan Mikec, generalni direktor „Duge”, jeste dozvola za transport opasnog otpada kroz treće zemlje koja se sporo dobija i nije jeftina. Ipak, izdavanje ove dozvole sigurno ne traje duže od četiri godine, koliko otpad ove firme stoji u Srbiji, tako da je verovatno veća nevolja to što su troškovi uništavanja toliko visoki da bi poslovanje možda postalo neisplativo. Prodajna cena artikla „Duge”manja je od troškova spaljivanja otpada dobijenog procesom proizvodnje.

– Uslovi u kojima radimo, vi ste ih nazvali neisplativim, jedini su koje imamo. Otkako sam ja u ovoj zemlji, već sedam godina, priča se o izgradnji spalionice. Dok čekamo na nju, još nema nijedne firme koja ima puni sertifikat za uništavanje ili neutralizaciju opasnog otpada. Materije koje preostanu posle proizvodnje i koje je nemoguće reciklirati i ponovo ih upotrebiti, čuvamo na deponiji unutar kruga fabrike. Jeste nezgodno što je ona gotovo u centru grada, ali je podignuta u skladu sa propisima i savršeno obezbeđena. Sa inspektorima nikada nismo imali značajnijih problema, samo su nekoliko puta zatražili manje sanacije, što smo odmah uradili. Svake godine uredno dostavljamo Ministarstvu za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje izveštaje o količinama opasnih materija koje upotrebljavamo i količinama otpada – rekao je Mikec.

Budući da im je Beč u susedstvu, matična fabrika u Sloveniji nema nevolja sa prevozom otpada kroz treće zemlje. Nekoliko tamošnjih hemijskih firmi ima sopstvene spalionice, dok ostali iz te branše koriste njihove usluge ili transportuju otpad, kada ga prikupe u izvesnim količinama, u Austriju ili Nemačku.

– Period u kojem preduzeća drže otrovan otpad u svojim skladištima nije preciziran. Ako barataju manjim količinama opasnih materija, kao „Duga”, otpad se sakuplja godinu dana, ponekad i duže – navodi Mikec.

On objašnjava da su materije koje upotrebljavaju opasnije u proizvodnji, dok još nisu pretrpele hemijske promene, nego kao otpad. U buradima se, naglašava Mikec, ne nalazi ništa čega nema i u laku za parket, na primer, i preterane su priče da je taj otpad kancerogen. Izuzetno otrovni su bili pigmenti obogaćeni teškim metalima, koje „Duga”, kaže naš sagovornik, ne upotrebljava u proizvodnji već 20 godina.

Vladimir Vukasović