Тамна страна стварности

Што је старији, филмови легендарног „холивудског диносауруса” Клинта Иствуда, све су мрачнији. Такви су, рецимо, били „Мистична река” и „Девојка од милион долара”, које је овај славни глумац, редитељ и продуцент, снимио током последње деценије, али их је „Замена” (виђен синоћ на Фесту) у томе надмашила.

Овај филм, снимљен иначе према истинитом случају који је пунио ступце америчке штампе, Иствудова је хроника Лос Анђелеса с краја двадесетих година прошлог века.
Држећи се главне линије приче, „Замена” се преко отмице детета из крила мајке и монструозног серијског злочина, дотиче и полицијске корупције и психијатријских установа у које су својевремено затваране „непослушне” мајке. Мрачнија прича готово да се и не може испричати. Иствуд предочава како у људима живе несхватљива чудовишта, како животом влада случај – један побегли трамвај мења судбине, а патријархат готово да представља историјску катастрофу човечанства. Иако се филму могу приговорити редитељска крутост и спорост у ритму, оно што га краси јесте приповедачка уравнотеженост, тематска заокруженост, али и Анђелина Џоли у улози мајке која пролази праву голготу.

Такође синоћ виђени филм – „Божићна прича” француског редитеља Арноа Деплешена, спада у корпус претенциозних, преамбициозних и у сваком погледу предимензионираних драма (траје 150 минута), у којој се, само у првих дванаест минута филма, једној породици догоди све лоше што се може замислити. Умире једно дете, бака је добила леукемију, унук завршио на психијатрији, сестра се одрекла брата због банкротства,откривају се ретке крвне групе, заборављене љубави и компромитујућа писма… И, тако редом – ту је све чега се аутор могао сетити, у хроници о једној грађанској породици која има велико финале за време божићне вечере. Овај филм би одмах пао у заборав да у њему не игра француска глумачка елита, од Катрин Данев, Емануеле Беар, Матју Алмарика до Кјаре Мастројани. А зна се, када се у кадру појави Катрин Данев, све друго пада у заборав. Дива је дива...

Сутра увече на Фестовом менију је венецијански победник, филм „Рвач” Дарена Аранофског, узбудљива, реалистичка, иако не и много оригинална социјална драма класичне режије у којој Мики Рурки бриљира у улози Рендија „Разбијача” Робинсона, посрнуле звезде америчког рвања.

Следи потом (у 22 сата) и филм „Сумња” Џона Патрика Шенлија, настао према истоименом драмском тексту овог писца, сценаристе и редитеља, за који је освојио и Пулицерову награду и награду Тони за најбољу драму. Радња филма смештена је у 1964. годину у једну њујоршку католичку школу (Бронкс) којом, искрено верујући у моћ страха и дисциплине, суверено влада часна сестра Бувије (изврсна Мерил Стрип), спремна на исцрпљујући психолошки рат против оца Флина (Филип Симор Хофман) – харизматичног професора који, у присном односу са ђацима, проповеда и на „забрањене” теме– оптужујући га за злостављање првог црног ученика у школи. „Сумња” је филм који на крају не даје одговоре. Иако презатворен, има фини наративни механизам, снажно утемељене и изврсно изведене ликове, но Шенлијева режија пријемчивија је позоришту него филму.

Фестову публику сутра вече (у 19 сати) чега прошлогодишњи кански победник, филм „Између зидова” Лорана Кантеа, настао према истоименој књизи Франсоа Бегодоа. Реч је о изврсном, ангажованом филму, социјално-документаристичкој драми која се, кроз причу смештену у микрокосмос једног школског разреда из париског имигрантског предграђа, бави међурасним тензијама, анализом породичног и социјално-друштвеног стања француске нације. У филму играју натуршчици, деца различитог порекла и корена (афричког азијског, европског), али и сам писац Бегодо у улози професора-хуманисте, што у приватном животу и јесте био у једном периоду.

Ни стопедесетоминутни немачки филм „Случај Бадер-Мајнхоф” Улија Едела није за пропуштање. Реч је о филму играно-документаристичке структуре, узбудљивој и фасцинантној причи о терористичкој организацији која је, седамдесетих година прошлог века, потресала темеље крхке немачке демократије и потпиривала страх од унутрашњих непријатеља. Филм је захтеван и узнемиравајући, подразумева и извесно предзнање о Андреасу Бадеру, Улрике Мајнхоф и Гудрун Енслин, предводницима групе која је својевремено водила насилан рат против онога што је за њих представљало ново лице фашизма – америчког империјализма и немачког естаблишмента међу чијим је припадницима било и много оних са нацистичком прошлошћу. Претече тероризма каквим га и данас познајемо...