Хипермаркети опасност за пијаце

Кажу да је пијаца место за све. Mеђу тезгама са воћем, поврћем, одећом, алатом, обућом, покућством… могу се чути најновије вести. Продавци као да знају све. Шта се дешава у граду, свету политике, а о економији готово да не постоји нешто у шта нису до танчина упућени. Када виде народ од ране зоре како се слива на тржницу знају да су биле плате. А када купци имају новаца, има и продаје. У последње време продавци нису задовољни јер је купаца све мање. Очекивали су да ће талас економске кризе и њих запљуснути, али надали су се, причају, да ће људима увек бити потребне свеже намирнице.

Жале се на слабију продају и верују да им у развоју посла одмажу и хипермаркети. Ови велики трговци немају додира са посредницима па су пољопривредни производи код њих јефтинији и 15 до 20 одсто у односу на пијачне цене које продавци правдају понудом и потражњом, односно зарачунатом маржом.

Ових дана на тезгама су скочиле цене. Лимун стаје 100 динара, јабуке од 50 до 80, а поморанџе од 80 до 130 динара. За килограм мандарина треба издвојити од 100 до 120 динара док је киви најповољнији и стаје 60 динара.

Суграђани кажу да се цене намирница разликују од пијаце до пијаце.

– Свеопшта је беспарица. Приморана сам да, због десетак динара разлике у цени, одем до удаљеније пијаце. Када накупујем воће и поврће које ми је потребно за неколико дана, добро уштедим. У последње време све чешће купујем у хипермаркетима. Цене су приступачније, намирнице увек свеже, а робу могу да купим картицом или на одложено. Пијаца није много удаљена од мог стана, па сам изашла да купим спанаћ и не могу да верујем да сам за килограм очишћеног дала 200 динара. Продавац ми је нудио цену од 150 динара ако купим више од две киле – каже Јасна Даковић. `

Баш пре неки дан, пошто је добро одмерила „богату” везу зелениша која кошта 50 динара, средовечна госпођа коментарисала је како су цене на пијаци папрене, прича бака која редовно продаје поврће.

– Није вредело ни што сам јој рекла да је домаћи производ. Окренула се и отишла гунђајући. Људима је важније да уштеде него да једу здрав, домаћи производ. Своје поврће не прскам свакојаким отровима. Читаву годину проведем у башти, на сунцу. Нико не пита колико ме кошта сетва, па рад у њиви, одржавање, ђубриво. Плаћам овде закуп тезге, гориво, а морам и нешто да једем док мрзнем цео дан на ветру. Кромпир сада продајем по цени од 30 до 40 динара, људима скупо а зараде скоро да немам – прича бака Ружа из Добановаца која свакодневно долази на Бајлонијеву пијацу.

Неколико корака даље исти кромпир стаје 50 динара. Прокељ кошта 100, салата – путерица 45, цвекла 35 динара. а пасуљ 150.

Међу продавцима има и оних које скупоћа и све мања зарада не тиште толико, колико им срце стеже то што се пијацом слабо може чути топла реч. Некада им је радно време због приче и шале брзо пролазило. Да могу, снизили би цене и вратили муштерије, само због старих дана.

– Маркети имају богату понуду воћа и поврћа по приступачнијим ценама од наших, па тамо сви радо тргују. Разумем да је важно уштедети сваки динар, али ми је жао да гледам како пијаце изумиру. Некада су Београђани имали „свог” човека код кога су куповали проверено свеже намирнице и били су сигурни шта пазаре. Долазили су да се испричају, друже, ценкају, чак смо са купцима постајали кућни пријатељи. Знао сам да одем код „комшије” који ми је годинама био стална муштерија на ручак. Однесем му омиљено воће а он мене угости чашицом ракије. Људи су се отуђили. Него, било је новца па се није ни гледало много на цене. Без воћке се јутро није могло замислити а дан без спанаћа – јада се Милан Ћирић из Барајева и каже да је данас луксуз имати воће и поврће на трпези а да је најбитније купити нешто јефтино.