Случај Савијано

Случај Савијано речито нам показује, у најмању руку, две животно важне политичке ствари. Прво, да је уз освојена права на слободу јавне критике и идеолошког вишегласја у Европској унији још увек нужно неугодну истину говорити науштрб личне и породичне сигурности, да је, наиме, неопходно да објављену неугодну истину још увек чува брахијална сила. Друго, да, ипак, у Европској унији постоје институције и извршна власт које ће ову истину узети у заштиту и бранити је ауторитетом (свијетлог) оружја.

Роберто Савијано (1979), по образовању филозоф, по занимању новинар, објавио је 2006. документарни роман „Гомора“ који подробно и упечатљиво описује начин живота и пословања Каморе, снажне и разгранате криминалне организације са средиштем у Напуљу. Поименце и налично, епски разуђено и лирски надахнуто у првом лицу, фактички и поетски, Савијано, у „Гомори“, разоткрива и затајени живот организованог криминала и примитивну свест криминалца прилагођену модерном неолибералистичком начину привређивања: од „боса“, у друштву уважаваног пословног човека, до наркоманског бедника који на улици препродаје дрогу. Осим тога, у аналитичким пасажима романа, Савијано указује на глобални карактер ове криминогене организације, на мрежу њене илегалне трговине која се излива у легалне економске токове и препокрива тако и Европу и Америку, и Блиски исток и Кину.

У свом последњем интервјуу (The Guardian, 1. новембар 2008) писац за Камору тврди да је „највећа појединачна економска сила у Европској унији“. А у прочутом роману пише ово: „Није било места на коме нису разгранали своје послове. У Немачкој су продавнице и магацини били смештени у Хамбургу, Дортмунду, Франкфурту. У Берлину су држали продавнице Лаудано, на адреси Гнајзенауштрасе 800 и Вицлебенштрасе 15, у Шпанији у Пасео де ла Ермита дел Санто 30, у Мадриду, и још у Барселони; у Аустрији у Бечу, у Енглеској у једној продавници јакни у Лондону, потом у Ирској, у Даблину. У Холандији у Амстердаму, у Финској и Данској, у Сарајеву и у Београду“ (стр. 51, српско издање, Геопоетика, 2007).

Због онога што је у књизи обелоданио и стога што је књигу до сада у Италији купило преко 1.200.000 читалаца (међу којима су бројни и они који иначе не купују и не читају књиге), стога што је она преведена на више од четрдесет језика и што је, прошле године, на основу ње, а према сценарију у којем је кључно ауторство Савијаново, снимљен истоимени филм у режији Матеа Гаронеа (ових дана приказан на ФЕСТ-у), услед свега тога, дакле, услед објављивања горке и опасне истине, Роберто Савијано, кога Умберто Еко назива националним херојем – од Каморе осуђен на смрт, боравећи на тајној адреси, далеко од друштвеног живота а у сталном друштву бројних телохранитеља – данас је рана у савременом искуству Европе, која озбиљније но ма шта друго у јавном животу говори о егзистенцијалном проблему политичке истине, односно о истинском политичком проблему егзистенције што се тиче свих нас.

Ниједном од знаменитих савремених европских филозофа и истакнутих ангажованих интелектуалаца који су изградили велелепне когнитивне конструкције што задиру у све поре мишљења и теорије друштвеног живота, а који се по позиву баве питањем истине, попут Хабермаса, Бадјуа, Агамбена, Жижека, није данас због писања угрожен живот као што је то писцу истинољубиве књиге „Гомора“. О каквој то истини говоре филозофи као жестоки критичари власти?

Филозофија као специфична дисциплина духа свој извор налази у себи, у мишљењу смелом као таквом, те се рефлектује на стварност. Мислити и писати о опасним истинама захтева, међутим, да се извор мишљења нађе у застрашујућим чињеницама стварности. Књиге тако писане нису теорија него „тело речи“.

„Гомора“ је успела да оне у страху премрле охрабри, а да уплаши оне власне над животом и смрћу многих. Савијано је написао моћну, живу књигу – „тело речи“ јединствено у овом веку, попут оне јединствености коју су некада имали „Нова класа“ или „Архипелаг гулаг“. Дакле, Савијано је данас у Европи оно што су некада иза гвоздене завесе били Ђилас, Солжењицин, Зиновјев и Хавел. Која је, међутим, то завеса после чијег би пада Савијано могао да се врати нормалном животу у заједници као што су то могли „источни“ дисиденти по паду Берлинског зида? Проблем је у томе што та завеса, тај нови зид не ограђује једну идеологију и једну територију, него је уграђен у глобални економски систем као испреплетен ток.

Ангажовани интелектуалац, по дефиницији у опасности зарад свог мишљења, своју опасност данас у Европи налази не у борби против ауторитарног државног система, него у борби против државе локално увучене у глобално организовани криминал. Зато су Роберто Савијано и, у Русији недавно убијена, Ана Политковска узори ангажоване интелектуалности у Европи новог миленијума. У својој средини следити пример њиховог обелодањивања силом и страхом заташкане истине значи доиста „носити крст“ ангажованог интелектуалца.