Читање кривице: Дух Карла Јасперса на Фесту

Филм Читач који је отворио овогодишњи ФЕСТ покренуо је изнова теме кривице и одговорности. Уопште, један од лајтмотива који би се могли издвојити међу остварењима са 37. ФЕСТ-а јесте питање које обједињује кривицу, стид, кајање и одговорност, при чему потоња излази из психолошких категорија људских емоција и помера се ка социополитичком оквиру. За разлику од стида, као осећања недовољне вредности, кривицу и кајање осетимо након почињеног лошег дела. Иако источњачке културе негују стид наспрам западних култура кривице, може се рећи да је дошло до парадигматске промене у смислу да и Запад освешћује стид услед кривице неких претходних генерација.

Већ је довољно познат заплет књижевног и филмског Читача (Б. Шлинк – С. Далдри) – у питању је љубавна веза средовечне жене Хане Шмиц (Кејт Винслет) и младића Михаела (Мајкл Крос) у послератној Немачкој, и његово шокантно откриће да се Хани суди као ратном злочинцу, као бившој стражарки концлогора. Иако у први план и писац и редитељ износе мелодраму, питање Читача далеко превазилази љубавну сторију јер оно је питање свих питања савремених политичких и идеолошких контроверзи. Шлинков роман умногоме читамо као уметнички омаж филозофу Карлу Јасперсу и његовој елаборацији кривице и одговорности.  Јасперс је спис Питање кривице објавио за време Нирнбершког процеса, осетивши и верујући да сваки Немац треба да дели одговорност пред злочинима почињеним у име немачког Рајха. У овом спису Јасперс износи четири категорије кривице – најпре кривичну одговорност за злочине који су објективно доказива дела и која несумњиво крше законе; потом – политичку кривицу, у основи које лежи политичка одговорност која почива на претпоставци да сваки грађанин сноси део одговорности за поступке државне власти у чијем је одабиру учествовао; трећи облик кривице је морална кривица, и она се односи на све лоше поступке које почини човек као појединац (стога злочин остаје злочин иако може бити наређен са више инстанце); коначно – метафизичку кривицу осећамо због присуства зла у свету.

Сваки од побројаних типова кривице има и своју инстанцу у односу на коју се одређује. Јунакиња Читача, Хана, свакако сноси кривичну одговорност за почињене злочине – суд и закони представљају валидну инстанцу која упућује Хану на доживотну робију. Хана поседује и моралну кривицу, чија је инстанца сопствена савест, услед које јунакиња почини суицид. Њено преузимање потпуне одговорности током суђења (признање којим се остале саучеснице у потпуности аболирају) изазвано је не спознајом кривице (која ће тек касније уследити) већ осећајем стида јер је неписмена, јер је лакше признати кривицу него разоткрити сопствени стид. И по томе је Хана Шмиц једна од јунакиња савремене прозе и филма са највишим степеном патологије.

(/slika2)У холивудском остварењу Фрост-Никсон Р. Хауарда, инсценацијом драмски потентне сцене јавног, медијског исповедања сопствене кривице и одговорности Ричарда Никсона, јасно је да је кривична одговорност овог контроверзног америчког председника изостала. У телевизијском интервјуу који је водио британски комичар Роберт Фрост, Никсоново кајање за интервенције у Вијетнаму и аферу Вотергејт представља дубоко освешћивање моралне кривице пред сопственим народом, свакако један политички преседан.

Интимним освешћивањем кривице бави се још једно холивудско остварење са овогодишњег ФЕСТ-а. У Сумњи Џ. Патрика Шенлија, сестра Алојзија, управница католичке школе (Мерил Стрип), оптужиће новог наставника, свештеника Флина (Ф. Сејмур Хофман) за педофилију над обојеним дечаком, и издејствовати његову оставку и удаљавање. Но, иако је своју парохију „очистила” од зла, оно и даље постоји и није санкционисано, јер се у скутима католичке цркве прећутно одобрава педофилија. Осећај метафизичке кривице (којој инстанца нису ни закони, ни савест, већ Бог, ко у њега и како већ верује) и одговорности  разапиње протагонисткињу на сопствени крст сумње.

На трагу Кратког филма о љубави али са атмосфером Кратког филма о убијању знаменитог Кшиштофа Кишловског, филм Четири ноћи са Аном пољског ветерана Јержија Сколимовског тескобна је прича о јуродивом јунаку Леону, ложачу крематоријума, и његовој опсесији медицинском сестром Аном. Редитељ кроз наизглед натуралистички проседе метафорички елаборира теме греха нечињења, кривице нечињења – Леон је некада био сведок Аниног силовања које није спречио скамењен тим призором, а двадесетак година касније опсесивно прати Ану. То пасивно стајање по страни док се чини злочин представља ништа друго до метафизичку кривицу која изазива страшну грижу савести у јунаку растрзаном између имплицитног католицизма са једне и комунизма са друге стране, што је и сама метафора пољског друштва друге половине прошлог века.

Кански љубимци, белгијски синеасти, браћа Дарден, у причи о рушењу западњачког сна албанске емигранткиње, Лорнина ћутња, испитују моралну амбиваленцију младе жене у настојању да пронађе начин да заради новац, чак ако он укључује и саучесништво у убиству супруга-наркомана, белгијског држављанина. Метафора њене моралне кривице су завршни кадрови у шуми, у свету бестијалног безакоња, у којој може живети само Бог или звер.

И у два остварења хрватске кинематографије разматра се питање кривице – у Ничијем сину Арсена А. Остојића главни јунак, инвалид из домовинског рата, четрдесетогодишњак Иван (Ален Ливерић), који пати од ратног посттрауматског синдрома, сазнаје да му је биолошки отац био Србин, те је стога и посредно крив за његов губитак ногу. Морално крив (за срамоту коју пијанчењем наноси сопственом сину) и метафизички крив, Иван све друге кривице пројектује у једно иницијално зло, српско зло, покушавајући да исти интензитет кривице припише и оцу – Хрвату као аморалном каријеристи. Идеолошки и политички, Ничији син није споран колико Buick Riviera, чији аутори (редитељ Г. Рушиновић и сценариста М. Јерговић) немају никакав проблем са тим да и политичку и моралну кривицу припишу само једном, и то једнодимензионалном – не лику, већ типу, Србину Вуку (Леон Лучев). У ледари Северне Дакоте, Вуко и Хасан (Славко Штимац) покушавају да нађу одговор на питање ко је крив. С почетка дијаболички интониран, јасно је да је крив Вуко као представник читавог српског национа. Вуко не поседује апсолутно никакав осећај кривице (па ни метафизичку, не стога што је анђео, већ стога што је до крајњих граница демонизован), док се Хасан, пак, понајпре ослобађа своје огромне метафизичке кривице губитком, како би Јасперс рекао, поноса и пркоса.

Како кадрирати кривицу? Сликати протагонисту мореног грижом савести у крупном плану? Сликати суђење? Сликати суицид? Признање?

Кривица је свакако велики драмски замајац који ће у кинематографији и даље покретати питања како интимне тако и универзалне и друштвене одговорности.