Čitanje krivice: Duh Karla Jaspersa na Festu

Film Čitač koji je otvorio ovogodišnji FEST pokrenuo je iznova teme krivice i odgovornosti. Uopšte, jedan od lajtmotiva koji bi se mogli izdvojiti među ostvarenjima sa 37. FEST-a jeste pitanje koje objedinjuje krivicu, stid, kajanje i odgovornost, pri čemu potonja izlazi iz psiholoških kategorija ljudskih emocija i pomera se ka sociopolitičkom okviru. Za razliku od stida, kao osećanja nedovoljne vrednosti, krivicu i kajanje osetimo nakon počinjenog lošeg dela. Iako istočnjačke kulture neguju stid naspram zapadnih kultura krivice, može se reći da je došlo do paradigmatske promene u smislu da i Zapad osvešćuje stid usled krivice nekih prethodnih generacija.

Već je dovoljno poznat zaplet književnog i filmskog Čitača (B. Šlink – S. Daldri) – u pitanju je ljubavna veza sredovečne žene Hane Šmic (Kejt Vinslet) i mladića Mihaela (Majkl Kros) u posleratnoj Nemačkoj, i njegovo šokantno otkriće da se Hani sudi kao ratnom zločincu, kao bivšoj stražarki konclogora. Iako u prvi plan i pisac i reditelj iznose melodramu, pitanje Čitača daleko prevazilazi ljubavnu storiju jer ono je pitanje svih pitanja savremenih političkih i ideoloških kontroverzi. Šlinkov roman umnogome čitamo kao umetnički omaž filozofu Karlu Jaspersu i njegovoj elaboraciji krivice i odgovornosti.  Jaspers je spis Pitanje krivice objavio za vreme Nirnberškog procesa, osetivši i verujući da svaki Nemac treba da deli odgovornost pred zločinima počinjenim u ime nemačkog Rajha. U ovom spisu Jaspers iznosi četiri kategorije krivice – najpre krivičnu odgovornost za zločine koji su objektivno dokaziva dela i koja nesumnjivo krše zakone; potom – političku krivicu, u osnovi koje leži politička odgovornost koja počiva na pretpostavci da svaki građanin snosi deo odgovornosti za postupke državne vlasti u čijem je odabiru učestvovao; treći oblik krivice je moralna krivica, i ona se odnosi na sve loše postupke koje počini čovek kao pojedinac (stoga zločin ostaje zločin iako može biti naređen sa više instance); konačno – metafizičku krivicu osećamo zbog prisustva zla u svetu.

Svaki od pobrojanih tipova krivice ima i svoju instancu u odnosu na koju se određuje. Junakinja Čitača, Hana, svakako snosi krivičnu odgovornost za počinjene zločine – sud i zakoni predstavljaju validnu instancu koja upućuje Hanu na doživotnu robiju. Hana poseduje i moralnu krivicu, čija je instanca sopstvena savest, usled koje junakinja počini suicid. Njeno preuzimanje potpune odgovornosti tokom suđenja (priznanje kojim se ostale saučesnice u potpunosti aboliraju) izazvano je ne spoznajom krivice (koja će tek kasnije uslediti) već osećajem stida jer je nepismena, jer je lakše priznati krivicu nego razotkriti sopstveni stid. I po tome je Hana Šmic jedna od junakinja savremene proze i filma sa najvišim stepenom patologije.

(/slika2)U holivudskom ostvarenju Frost-Nikson R. Hauarda, inscenacijom dramski potentne scene javnog, medijskog ispovedanja sopstvene krivice i odgovornosti Ričarda Niksona, jasno je da je krivična odgovornost ovog kontroverznog američkog predsednika izostala. U televizijskom intervjuu koji je vodio britanski komičar Robert Frost, Niksonovo kajanje za intervencije u Vijetnamu i aferu Votergejt predstavlja duboko osvešćivanje moralne krivice pred sopstvenim narodom, svakako jedan politički presedan.

Intimnim osvešćivanjem krivice bavi se još jedno holivudsko ostvarenje sa ovogodišnjeg FEST-a. U Sumnji Dž. Patrika Šenlija, sestra Alojzija, upravnica katoličke škole (Meril Strip), optužiće novog nastavnika, sveštenika Flina (F. Sejmur Hofman) za pedofiliju nad obojenim dečakom, i izdejstvovati njegovu ostavku i udaljavanje. No, iako je svoju parohiju „očistila” od zla, ono i dalje postoji i nije sankcionisano, jer se u skutima katoličke crkve prećutno odobrava pedofilija. Osećaj metafizičke krivice (kojoj instanca nisu ni zakoni, ni savest, već Bog, ko u njega i kako već veruje) i odgovornosti  razapinje protagonistkinju na sopstveni krst sumnje.

Na tragu Kratkog filma o ljubavi ali sa atmosferom Kratkog filma o ubijanju znamenitog Kšištofa Kišlovskog, film Četiri noći sa Anom poljskog veterana Jeržija Skolimovskog teskobna je priča o jurodivom junaku Leonu, ložaču krematorijuma, i njegovoj opsesiji medicinskom sestrom Anom. Reditelj kroz naizgled naturalistički prosede metaforički elaborira teme greha nečinjenja, krivice nečinjenja – Leon je nekada bio svedok Aninog silovanja koje nije sprečio skamenjen tim prizorom, a dvadesetak godina kasnije opsesivno prati Anu. To pasivno stajanje po strani dok se čini zločin predstavlja ništa drugo do metafizičku krivicu koja izaziva strašnu grižu savesti u junaku rastrzanom između implicitnog katolicizma sa jedne i komunizma sa druge strane, što je i sama metafora poljskog društva druge polovine prošlog veka.

Kanski ljubimci, belgijski sineasti, braća Darden, u priči o rušenju zapadnjačkog sna albanske emigrantkinje, Lornina ćutnja, ispituju moralnu ambivalenciju mlade žene u nastojanju da pronađe način da zaradi novac, čak ako on uključuje i saučesništvo u ubistvu supruga-narkomana, belgijskog državljanina. Metafora njene moralne krivice su završni kadrovi u šumi, u svetu bestijalnog bezakonja, u kojoj može živeti samo Bog ili zver.

I u dva ostvarenja hrvatske kinematografije razmatra se pitanje krivice – u Ničijem sinu Arsena A. Ostojića glavni junak, invalid iz domovinskog rata, četrdesetogodišnjak Ivan (Alen Liverić), koji pati od ratnog posttraumatskog sindroma, saznaje da mu je biološki otac bio Srbin, te je stoga i posredno kriv za njegov gubitak nogu. Moralno kriv (za sramotu koju pijančenjem nanosi sopstvenom sinu) i metafizički kriv, Ivan sve druge krivice projektuje u jedno inicijalno zlo, srpsko zlo, pokušavajući da isti intenzitet krivice pripiše i ocu – Hrvatu kao amoralnom karijeristi. Ideološki i politički, Ničiji sin nije sporan koliko Buick Riviera, čiji autori (reditelj G. Rušinović i scenarista M. Jergović) nemaju nikakav problem sa tim da i političku i moralnu krivicu pripišu samo jednom, i to jednodimenzionalnom – ne liku, već tipu, Srbinu Vuku (Leon Lučev). U ledari Severne Dakote, Vuko i Hasan (Slavko Štimac) pokušavaju da nađu odgovor na pitanje ko je kriv. S početka dijabolički intoniran, jasno je da je kriv Vuko kao predstavnik čitavog srpskog naciona. Vuko ne poseduje apsolutno nikakav osećaj krivice (pa ni metafizičku, ne stoga što je anđeo, već stoga što je do krajnjih granica demonizovan), dok se Hasan, pak, ponajpre oslobađa svoje ogromne metafizičke krivice gubitkom, kako bi Jaspers rekao, ponosa i prkosa.

Kako kadrirati krivicu? Slikati protagonistu morenog grižom savesti u krupnom planu? Slikati suđenje? Slikati suicid? Priznanje?

Krivica je svakako veliki dramski zamajac koji će u kinematografiji i dalje pokretati pitanja kako intimne tako i univerzalne i društvene odgovornosti.