Свемирско сметлиште

Лоти Вилијамс није ни слутио да ће 22. јануара 1997. поподне ући у „Гинисову књигу рекорда” и у историју. Шетајући парком у Талси у Оклахоми (САД), осетио је јак ударац у раме. Погођен је, замислите, гаравим парчетом метала, дугачким петнаестак сантиметара, са америчке ракетеносача „Делта-2”, која је годину дана раније у космос однела амерички војни сателит, а у пустињи у Саудијској Арабији скончала је своје вртоглаво пропадање титанска заштита мотора ракете од 70 килограма!

Дотични Американац је, до сада, прва и једина жртва „свемирског смећа” избаченог око наше планете. Хоће ли и остали (ви, ја или ма ко други) имати толико среће? Сетите се да је пре неколико лета тако настрадала крава на пашњаку!

Крајње је време, заиста, да се запитамо да ли је, после загађења воде, тла и ваздуха, на реду Земљино космичко двориште, у које је избачено толико отпадака да нам већ падају на главу?

Недавно су се, опет први пут, у путањи око наше планете – на висини од 800 километара изнад пространстава Сибира – сударила два комуникациона сателита: руски (око тону) и амерички (560 килограма). Руски је одаслат 1993, а амерички „Иридијум” четири године доцније. До сада су забележена четири слична „блиска сусрета”, објавила је НАСА, али мањих размера: одбачени делови ракета или мали сателити.

Стручњаци упозоравају да би отпаци из најновијег удеса могли да круже око Земље следећих 10.000 година и угрозе остале сателите у изузетно густо насељеној путањи, на 800 километара, која је веома омиљена за комуникацију. И најситнији комадић може оштетити летелицу од лаких легура, јер се креће великом брзином.

Заборављена рукавица

Угледни часопис „Сајенс” почетком 2006. објавио је да око плаво-зелене лопте на којој обитавамо кружи више од девет хиљада комада свакојаких остатака, за чије уклањање још не постоји исплатив поступак. Има процена да збир премашује 13.000, од чега је 40 посто заостало након распада летелица и ракетаносача. Уколико се граница спусти на милиметар, износ се вртоглаво пење на 300 милиона комадића!

Свемирска старудија, чији најмањи примерци достижу десетак сантиметара, највише је нагомилана на висини од 886 до 1.005 километара, у тзв. ниској путањи. Ако бисте имали среће, наишли бисте на рукавицу првог америчког „космичког шетача” Еда Вајта или мајсторски кључ и четкицу за зубе астронаута Мајкла Колинса.

Међународна свемирска станица лебди на висини од 400, а „свемирски такси” лети на висини од 400 до 600 километара.

Али „свемирско ђубре” може да представља претњу за трговачке и истраживачке летове, а гро потиче од распадања сателита, нарочито горњих делова (степен) ракета с неутрошеним горивом. НАСА је 2004. обзнанила да Русија (раније СССР) за длаку испред САД предњачи у загађењу Земљине околине, а да их прате Француска, Кина, Индија и Јапан.

И када би, којим случајем, престало слање икаквих летелица, број отпадака би се у следећим годинама увећао јер међусобно сударају и растачу на ситније делове. Стручњаци НАСА израчунали су да ће до 2055. премашити данашњи збир, зато што ће новонастали надмашити до тада сагореле. Више нико не сумња у то да ће се стање погоршати. У прилог таквом предвиђању иде податак да ће се проширити листа земаља које ће убудуће слати свој товар у свемир.

Има ли разлога за бригу?

Правило 25 година

Комадић велик само сантиметар, ако се обруши брзином од 35.000 километара на сат, може озбиљно да оштети скупу летелицу. Удубљења на спољашњој оплати или прекид напајања довољна су потврда. Најопасније подручје налази се од 900 до 1.000 километара изнад Земље, у којем превлађују комуникациони, навигациони и метеоролошки сателити. Сликовито речено, удаљене земаљске „очи и уши”. А у том појасу се догађа 60 одсто свих удеса, иза којих остаје највећи број комадића „свемирског смећа”.

Водеће космичке силе покушавају да успоставе тзв. правило 25 година, према којем ништа што су послале не би тамо смело остати дуже од две и по деценије након окончања подухвата. Кад истекне животни век сателита, оператори, обично, укључе с велике даљине мале потисне моторе за спуштање у нижу путању у којој сагори у трењу са Земљиним ваздушним омотачем.

Следеће правило налаже да искоришћени ракетни делови морају бити испражњени; у супротном, ако експлодирају с ракетним горивом створиће још више опасних остатака. Но, и једна и друга мера неће бити довољне за уклањање отпада насталог будућим лансирањима.

Стога су научници предложили да се постојећи велики предмети око планете (поједини имају пет тона) одвезу на „свемирско гробље”, место где људске летелице не пролазе. У игри је и слање тзв. електродинамичког ужета које би, попут магнета, покупило најситније опиљке и откачило их у Земљиној атмосфери да изгоре.

А до тада су поједине летелице, па и Међународна свемирска станица, заштићене својеврсним оклопом од могућих судара и удара.