Svemirsko smetlište

Loti Vilijams nije ni slutio da će 22. januara 1997. popodne ući u „Ginisovu knjigu rekorda” i u istoriju. Šetajući parkom u Talsi u Oklahomi (SAD), osetio je jak udarac u rame. Pogođen je, zamislite, garavim parčetom metala, dugačkim petnaestak santimetara, sa američke raketenosača „Delta-2”, koja je godinu dana ranije u kosmos odnela američki vojni satelit, a u pustinji u Saudijskoj Arabiji skončala je svoje vrtoglavo propadanje titanska zaštita motora rakete od 70 kilograma!

Dotični Amerikanac je, do sada, prva i jedina žrtva „svemirskog smeća” izbačenog oko naše planete. Hoće li i ostali (vi, ja ili ma ko drugi) imati toliko sreće? Setite se da je pre nekoliko leta tako nastradala krava na pašnjaku!

Krajnje je vreme, zaista, da se zapitamo da li je, posle zagađenja vode, tla i vazduha, na redu Zemljino kosmičko dvorište, u koje je izbačeno toliko otpadaka da nam već padaju na glavu?

Nedavno su se, opet prvi put, u putanji oko naše planete – na visini od 800 kilometara iznad prostranstava Sibira – sudarila dva komunikaciona satelita: ruski (oko tonu) i američki (560 kilograma). Ruski je odaslat 1993, a američki „Iridijum” četiri godine docnije. Do sada su zabeležena četiri slična „bliska susreta”, objavila je NASA, ali manjih razmera: odbačeni delovi raketa ili mali sateliti.

Stručnjaci upozoravaju da bi otpaci iz najnovijeg udesa mogli da kruže oko Zemlje sledećih 10.000 godina i ugroze ostale satelite u izuzetno gusto naseljenoj putanji, na 800 kilometara, koja je veoma omiljena za komunikaciju. I najsitniji komadić može oštetiti letelicu od lakih legura, jer se kreće velikom brzinom.

Zaboravljena rukavica

Ugledni časopis „Sajens” početkom 2006. objavio je da oko plavo-zelene lopte na kojoj obitavamo kruži više od devet hiljada komada svakojakih ostataka, za čije uklanjanje još ne postoji isplativ postupak. Ima procena da zbir premašuje 13.000, od čega je 40 posto zaostalo nakon raspada letelica i raketanosača. Ukoliko se granica spusti na milimetar, iznos se vrtoglavo penje na 300 miliona komadića!

Svemirska starudija, čiji najmanji primerci dostižu desetak santimetara, najviše je nagomilana na visini od 886 do 1.005 kilometara, u tzv. niskoj putanji. Ako biste imali sreće, naišli biste na rukavicu prvog američkog „kosmičkog šetača” Eda Vajta ili majstorski ključ i četkicu za zube astronauta Majkla Kolinsa.

Međunarodna svemirska stanica lebdi na visini od 400, a „svemirski taksi” leti na visini od 400 do 600 kilometara.

Ali „svemirsko đubre” može da predstavlja pretnju za trgovačke i istraživačke letove, a gro potiče od raspadanja satelita, naročito gornjih delova (stepen) raketa s neutrošenim gorivom. NASA je 2004. obznanila da Rusija (ranije SSSR) za dlaku ispred SAD prednjači u zagađenju Zemljine okoline, a da ih prate Francuska, Kina, Indija i Japan.

I kada bi, kojim slučajem, prestalo slanje ikakvih letelica, broj otpadaka bi se u sledećim godinama uvećao jer međusobno sudaraju i rastaču na sitnije delove. Stručnjaci NASA izračunali su da će do 2055. premašiti današnji zbir, zato što će novonastali nadmašiti do tada sagorele. Više niko ne sumnja u to da će se stanje pogoršati. U prilog takvom predviđanju ide podatak da će se proširiti lista zemalja koje će ubuduće slati svoj tovar u svemir.

Ima li razloga za brigu?

Pravilo 25 godina

Komadić velik samo santimetar, ako se obruši brzinom od 35.000 kilometara na sat, može ozbiljno da ošteti skupu letelicu. Udubljenja na spoljašnjoj oplati ili prekid napajanja dovoljna su potvrda. Najopasnije područje nalazi se od 900 do 1.000 kilometara iznad Zemlje, u kojem prevlađuju komunikacioni, navigacioni i meteorološki sateliti. Slikovito rečeno, udaljene zemaljske „oči i uši”. A u tom pojasu se događa 60 odsto svih udesa, iza kojih ostaje najveći broj komadića „svemirskog smeća”.

Vodeće kosmičke sile pokušavaju da uspostave tzv. pravilo 25 godina, prema kojem ništa što su poslale ne bi tamo smelo ostati duže od dve i po decenije nakon okončanja poduhvata. Kad istekne životni vek satelita, operatori, obično, uključe s velike daljine male potisne motore za spuštanje u nižu putanju u kojoj sagori u trenju sa Zemljinim vazdušnim omotačem.

Sledeće pravilo nalaže da iskorišćeni raketni delovi moraju biti ispražnjeni; u suprotnom, ako eksplodiraju s raketnim gorivom stvoriće još više opasnih ostataka. No, i jedna i druga mera neće biti dovoljne za uklanjanje otpada nastalog budućim lansiranjima.

Stoga su naučnici predložili da se postojeći veliki predmeti oko planete (pojedini imaju pet tona) odvezu na „svemirsko groblje”, mesto gde ljudske letelice ne prolaze. U igri je i slanje tzv. elektrodinamičkog užeta koje bi, poput magneta, pokupilo najsitnije opiljke i otkačilo ih u Zemljinoj atmosferi da izgore.

A do tada su pojedine letelice, pa i Međunarodna svemirska stanica, zaštićene svojevrsnim oklopom od mogućih sudara i udara.