Држава дужник цркве

Да је Српској православној цркви враћено оно што јој је одузето после Другог светског рата, земљишно-књижна карта некадашње СФРЈ, па затим СРЈ, а и данашње Србије, изгледала би другачије. То се посебно односи на Косово и Метохију, јер до Другог светског рата чак трећина обрадивог земљишта и шума ове покрајине била је у власништву СПЦ. Отуда и ова одредница у имену "метох", што значи црквени посед. Цркви су одузети огромни поседи и онда је из званичног имена покрајине уклоњена и реч Метохија. Та реч је накнадно враћена, али не и метоси. По тадашњем Закону о аграрној реформи и колонизацији, Српској православној цркви је одузето 70.000 хектара земље и шума и 1.181 зграда, уз образложење да је све урађено по закону! Тако је држава више од шест деценија божји дужник.

Молитве Цркве за повраћај имовине биле су интензивиране у последњој деценији XX века, када је био донет и закон у Скупштини Србије (1991. године). Међутим, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић одбио је да потпише овај пропис, па је он враћен у вишестраначку скупштину, али никада више није стигао на дневни ред. Ипак, дуго очекивани закон у новој верзији је припремљен и усвојен средином 2006. године. У пракси још ништа није урађено на његовој примени.

Тако је Црква после шест деценија и даље остала при захтеву за враћање одузете имовине и добила законско право на то. Молитве Цркве за повраћај одузете имовине учестале су посебно последњих година откако је постало јасно да Косово и Метохија неће више имати статус какав је био све до бомбардовања НАТО-а 1999. године. Предосећајући шта ће се догодити, са ванредног сабора Српске православне цркве 1998. упућен је апел Влади Србије да се хитно врати својевремено одузета црквена имовина и да, ако Косово и Метохија добије неку широку аутономију или специјални статус, што је циљ и садашњих српских власти, цркве и манастири са својим имањима стекну екстериторијални статус како би могли опстати и остати.

Власт је до сада увек остајала глува на молитве. Приликом доношења Закона о аграрној реформи и колонизацији 1945. године тврдило се да су манастирска и црквена имања не само експлоататорска него и бескорисна за државу. У скупштинску документацију, после Другог светског рата, уведен је и термин "имања мртве руке" (која су остаци старих феудалних односа). Поседи су одузети јер имања, наводно, нису обрађивали калуђери већ најсиромашнији сељаци.

Тако су, примера ради, само Пећкој патријаршији решењем Извршног одбора Обласног одбора – Одељења за аграрну реформу и колонизацију, од 20. децембра 1946. године, одузета 223 хектара обрадиве земље и 570 хектара шуме. Управа манастира одмах је уложила жалбу, али ју је обласни аграрни суд за Косово и Метохију одбио "као неумесну и на закону неосновану"!

Манастиру Високи Дечани одузета су 793 хектара шума и њива, али и остала имовина, међу којом и кућа са електричном централом коју је манастир изградио за околне житеље. И у овом случају манастирска управа се жалила, али је обласни аграрни суд у Призрену истог дана потврдио решење. Тада је манастиру Високи Дечани у додељених 30 хектара урачунато и 15 хектара земље у Истинићу код Дечана, на којој су Албанци већ тада били подигли своје куће. Одузето је и девет хектара вододерине поред Дечанске Бистрице. Ово је само део неоправдано одузетих поседа од СПЦ. Црква и даље чека примену шест деценија очекиваног закона. Она у то верује јер проповеда божју правду!

                                                * * *

У средишту манастирског имања Високи Дечани власти су одузеле један хектар земље и поклониле га свом тадашњем функционеру Албанцу. Касније, 1969. године, његова породица је ту исту земљу по високој цени продала манастиру! Данашњи патријарх Павле, у време док је био епископ рашко-призренски, у извештају упућеном 23. августа 1961. године Светом архијерејском сабору, између осталог пише: "Извештен сам из манастира Високи Дечани о до сада, у толикој мери, небивалој дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. Не само деца, него и одрасли људи Шиптари у српска имања улазе као у своја, беру и односе... На опомену калуђера или другог особља у манастиру, насрћу да се бију, псују мајку српску, говорећи да ово није српско већ албанско...".