ДОБРИ ОБИЧАЈИ РАТА

Било је прилично мучно пратити онај пренос из Хага. И то не само због слободе или даљег заточеништва оптужених. Трибунал је, чак и за многе Србе који осуђују злочине, политички суд пар екселанс и утолико је председник већа имао тежи посао.

Можда и због несавршеног и недовољно доброг превода, чинило се да су неке битне формулације конфузније него што би се смело у тако важној ствари. Идеја већа о „злочиначком удруживању” ради остваривања контроле над територијом Косова чинила се тешко одрживом, мада је судија у скоро свакој трећој реченици бдео над њом.

Коначно, изгледа да су првостепене пресуде заиста драконске. Слобода за Милана Милутиновића донекле доводи у сумњу став да је „злочиначку групацију” чинила војно-политичка елита, осим ако све то није било и суђење Милошевићу „пост мортем”. Као да је висина казни расла с хипотезом суда о блискости осуђеног с Милошевићем. И ту је Милутиновић изузетак јер његово учешће у власти није довођено у везу с наводним српским агресивним милитаризмом.

Одмах после читања пресуда, Расим Љајић је рекао како очекује „пораст антихашког расположења”. Иначе, трибунал овде никада није имао много навијача. Већина га разуме као непогоду коју није могуће игнорисати нити избећи. Највећи пад поверења догодио се за време политичке владавине хашким правосуђем Карле дел Понте.

Увек је изгледало као да та хиперактивна госпођа не жели само да оптужује, него да прави историју Балкана. Можда су и њени противречни утицаји оставили јак утисак о политичком устројству суда. Да није тако, Понтеова као и њена гласноговорница Флоранс Артман проговориле би о неким мрачним тајнама знатно пре него што су изгубиле своје положаје.

Пресуда за косовске злочине, као важан увод, има свој „синдром Харадинај”, који је из Схевенингена, бар на основу одлуке часног суда, изашао чист као одојче. После серије убистава важних сведока Рамушевих тешких злочина, управо та околност више указује на „политичност” суда, него на његову пристрасност.

Ово друго би морало да буде производ првог, ако се има у виду платформа интервенције Алијансе на Косову и у Србији ’99. Ако акција (агресија) до данас није била подвргнута политичкој ревизији, сигурно неће ни данас, нити било када. А то ће рећи да ни судски епилог, у таквом односу снага, не може бити другачији, све и да се неко узда у планетарну правду.

Тако је трибунал, сам по себи, „регрутовао” све више Срба који су уверени у политичку функцију суда, налазећи за то више него довољно примера. То поимање ипак није довело до повођења јавног мњења за идејом „о прекиду односа” с таквим међународним кадијом. После тврдње о расту „антихаштва”, Љајић је најавио више енергије у хапшењу последње двојице (још) неухватљивих оптуженика.

Милутиновић је отишао у слободу као човек који није могао да зна шта све Слоба ради, а још мање да утиче на њега. Разрез година робије за Шаиновића и генерале изгледа да је производ хипотезе о милитарној блискости Милошевића са сваким од њих. Колико блискости – толико година.

Од генерала најгоре су прошли Павковић и Лукић, због наводне оперативне одговорности на Косову. Ојданић је пред интервенцију ’99. мало скрајнут из власти и, осим високе функције, изгледа да није имао утицаја на борбена дејства. То му није помогло, као ни Лазаревићу који је радио чисто војнички посао.

Али, изгледа да нема ниједног доказа да је било ко од осуђених наредио, одобрио или лично извршио ратни злочин. Има доказа да су генерали спречавали кршење „добрих обичаја рата”, под условом да такви обичаји уопште постоје.

За разлику од Харадинаја, српски генерали су школовани војници, они су водили јединице регуларне државе и у њихову се ратничку етику тешко може сумњати, чак и после политичког ишчитавања њихових војничких учинака. Дакле, ако им се косовска авантура рачуна као пораз, онда и њихова кривица произлази из логике победника који суди.

Ако је све то, пре свега, политичка калварија, онда се преко Павковића и Шаиновића суди Милошевићу, симболу тог политичког суноврата. Можда су све те године и због тога тако (неправедно) збројане, па код неких доводе у сумњу вредносну позицију садашњих високих официра Војске Србије. Питање које се ових дана с много разлога поставља јесте: Колико ће бити мотивисани и сигурни у своју мисију садашње српске војсковође ако им се догоди нешто слично што и Павковићу или Лазаревићу ’99, на пример?

То је упит пре свега за оне који ће стварати политички оквир за живот Србије и њене војске, а не за људе који ће водити јединице. Не постоји ниједан разлог да српски војници сумњају у велику вредност свога позива. Чак независно од наших врелих емоција и оне врсте правде која може бити и спора и недостижна.