Професионалци не треба да воде шах

Један од највећих асова нашег шаха Љубомир Љубојевић већ дуго живи у Шпанији. Иако ретко игра на турнирима, са пажњом прати догађаје у нашем и светском шаху и увек има шта да каже о њима.

У којој мери пратите тренутна збивања у врхунском светском шаху?

– Пратим све партије, имам чак и нових теоријских идеја. Морам да приметим да се игра другачија врста шаха него у моје време. Тада је шаховска атмосфера, да тако кажем, била набијена дуванским димом, знојем играча, хормонима. Била је то напета атмосфера, а данас је хладна. Ми смо се после завршеног кола дружили, играли брзопотезне партије. Данас се чак и највећи светски играчи повлаче после партија у своје собе. Не постоји никакав друштвени живот. Имам утисак да су људи отуђени због појаве компјутера, не само у свету шаха, већ уопште. Изгледа да људи више воле да разговарају уз помоћ компјутера, да са њим играју шах, него да сретну човека, да га гледају у очи, да имају тај физички додир током одигравања партије.

У којој мери су компјутери допринели развоју шаха?

– Они су продубили шаховску игру, јер заиста могу много да рачунају. Међутим, шах је симбиоза науке, јер га треба студирати; спорта, јер се човек бори; и уметности, јер постоји нека врста креације. Али, шах је и симбиоза два начина размишљања. Директнограчунарског размишљања и апстрактног размишљања. Компјутери су јако добри за конкретно рачунање, али убијају апстрактно размишљање. Шах је виртуозна игра, јер човек у њему може да креира, да дода делић себе. Због тога мислим да компјутери штете шаху, јер уништавају могућност креације, јер млади данас верују шта каже компјутер. Не верују у оно што би они требало да мисле.

У моје играчко време, заједнички смо анализирали. Наравно, трошли смо много више времена и енергије да бисмо нешто открили. Компјутеру данас треба један сат, или 20 минута, за оно што смо ми некада данима радили. Али тај наш рад је био плодоноснији, и топлији него овај данашњи. Ми смо много више продубили основе шаха. Нећу погрешити ако кажем да се у моје време у средишњици и завршници играло боље него што се игра данас. Савремени играчи су много припремљенији за отварања, јер су компјутери страховито утицали на развој отварања. Компјутери штите шахисту од прављења грешке у отварању. Међутим, видим да постоји велики број грешака у средишњици и завршници. Далеко више него у моје време.Компјутер може да буде изузетно користан, али мора да буде у равнотежи са људским умом. Човек не сме да запостави свој ум.

Да ли је последица комјутерске ере у и појава велемајстора који имају само 14-15 година?

– То је неминовно тако. Та деца од малих ногу седе за компјутером и упијају оно што виде на екрану. Они по некој асимилацији класирају различите врсте позиција и тако их класирају да могу у одређеним тренуцима да реагују приближно као компјутер. Зато се каже да они играју на неки начин као компјутер. Међутим, ја се бојим да ће њихове звезде бити кратког даха, јер они неће успети да уђу у праву дубину шаховске игре. Они ће бити добри оператори, али да ли ће имати фундаментално знање да објасне зашто и како? Питајте неког од њих зашто је то радио? Неће вам дати нарочит одговор. Ми смо у наше време увек знали да дамо одговор:то је зато, зато и зато, јер смо се бојали тога, тога и тога. А данас: па то је овако, и овако. Рећи ће ти у две реченице и ништа конкретно. То знам, јер сам у честом контакту са тим младићима. Ипак, они који имају талента и потенцијала, увек ће далеко доћи.

Ви сте последњи из генерације великана нашег шаха који је нешто значио у светском врху. Због чега наша земља одавно нема некадашњу улогу?

– Шах је разорен кризама које су разориле и ове просторе. Не заборавимо, да би било који спорт био успешан потребно је да постоје одређени друштвени услови за то. Потребна је нека врста оптимизма, љубави, дружења, развоја. Ако један спорт напредује, то је подстрек и за оне друге да добију замах. Али, код нас је дошло до опште стагнације. Не само спорта. Потребно је да прође време да би се све стабилизовало.

Ја сам оптимиста, јер је потенцијал нашег народа огроман, а таленат неограничен. Због тога је веома важно што је шах ушао у школе као изборни предмет. То је изузетно позитивно. Међутим то није довољно, да би се наставила тенденција развоја. Неопходно је да се оживи клупски живот. Некад је био огроман број активних клубова. У њима су се људи састајали, играли. Данас је можда само петина активних. Мислим да у овом тренутку клупско ривалство не би требало да буде агресивно. Ривалство је увек добро, али у овој ситуацији клубови би требало да се уједине у акцији да изнесу клупски живот на врх, јер ће онда сви имати успеха. Тек после тога ривалство је здраво.

Пре годину ипо дана у наше школе шах је уведен као изборни предмет. Који су позитивни ефекти бављења шахом, без обзира да ли ће се неко дете касније одлучити да му то буде животни позив?

– Мислим да шах страховито јача свачију личност. Развија самокритичност, директно рачунање и конкретно мишљење, што може бити корисно и у науци. Развија и врсту „пластичног“апстрактног мишљења. Сваки човек, ако иоле зна правила игре, схватиће колико су позитивна дејства шаха на развој психе сваког детета, да не говорим о одраслим људима код којих је такође све то присутно. Чак и они који знају само правила шаховске игре, могу извоћи нешто корисно из тога.

Кратко сте боравили у Београду. Поново ћете овде бити у априлу. Да ли можда има договора или планова да на било који начин учествујете у некој шаховској активности у Србији?

– Волим када ме људи консултују. Међутим, не желим да активно учествујем у шаховској политици. Схватио сам да су шахисти кочница сами себи, јер су некад били ривали за шаховском таблом. Својевремено смо имали удружење свих шахиста света. То удружење је пропало због међусобног ривалитета, иако смо имали јако добре идеје. Тада сам схватио да шахом треба да руководе људи који воле шах, али да не буду шаховски професионалци. Мислим да такви људи имају поглед са дистанце. Наћи ће боља решења него сами шахисти. Мислим да је то позитиван прилаз не само за шаховску организацију, него и за све друге – закључио је Љубомир Љубојевић овај део разговора вођеног за „Време спорта и разоноде” Првог програма Радио Београда.

Мирослав Нешић