До голе коже

Последњих година доста се говори о проблему старијих особа које су остале без посла. Иако се у Србији већина економских и социјалних тешкоћа доводи у везу са повлачењем социјализма и тзв. транзиционом кризом, треба рећи да је ово проблем који мучи и многе развијене земље при преласку из индустријске у постиндустријску еру. Проблем нагле ендемске незапослености у индустријским градовима, који су зависили од једног великог предузећа (челичане, фабрике аутомобила и сл.), систематски је обрађен у чувеној студији Вестергарда и осталих „Технолошки вишак: искуство економске несигурности”. Књига се бави стратегијама опстанка бивших радника челичане у Шефилду, Енглеска, и њихових породица, а духовито виђење овог проблема јавности је познато преко енглеског филма „До голе коже” (Full Monty). Проблем, дакле, није нов, није аутентичан, а није ни специфично повезан са социјализмом. Оно што је било посебно шокантно за грађане Србије јесте што је економска криза након урушавања социјализма овај проблем одједном изазвала у више градова (Бор, Мајданпек, Крагујевац, Ваљево), а у исто време није било привредног раста и шансе да се нађе ново запослење у другом сектору (пре свега услугама). На тај начин проблем је нарастао до великих размера и привукао пажњу стручњака, медија, али и надлежних институција (Министарство за рад и запошљавање, Национална служба за запошљавање).

Према евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ), крајем 2008. године, више од петине незапослених лица (22,2 одсто) била су она старија од 50 година, што је око 162.000 особа. Највише незапослених било је у Београду и у другимвеликим градовима, што је за очекивати с обзиром на то да ови градови покривају највећи део тржишта рада. Из статистичкихподатака НСЗ-а, међутим, види се да учешће сваког од ових градова у укупном бројунезапослених старијих од 50 година није пропорционалан њиховом учешћу у укупном броју становника. Наиме, у Београдупропорционално је мање оваквих незапослених него у Нишу и Новом Саду, што вероватно говори да ове особе у Београду лакше нађу нови посао. Други занимљив налаз односи се на квалификације незапослених старијих од 50 година.Подаци говоре да је највећи проценат особа тих година ниског образовања или са средњом школом за радничка занимања. Ове две категорије чине више од две трећине укупног броја (69 одсто). То показује да радници који немају квалификацију или имају традиционалну индустријску квалификацију тешко налазе ново запослење. Из ових налаза може се закључити и нешто шире. Особе које у позним годинама остану без посла налазе се пред вишеструким ризиком социјалне искључености. Утаквој ситуацији прораде и други фактори који угрожавају њихову економску и социјалну ситуацију: ниско образовање, биолошко старење, регионална економска заосталост, родна дискриминација, итд.

Када је проблем оваквих размера (162.000 особа), потребно је да се активирају сви актери на тржишту рада: и незапослени, и послодавци, и држава. У случају Србије држава је предузела прве кораке тиме што је преко НСЗ-а понудила три програма подршке овим лицима: а) обука за активно тражење посла, преквалификацију и доквалификацију, б) субвенције за ново запошљавање, започињање сопственог бизниса и ц) радно ангажовање кроз јавне радове. Осим тога, кроз ослобађање од плаћања доприноса законски су стимулисани послодавци да запошљавају особе старије од 50 година. Послодавци су стимулисани и позивањем на етику социјално одговорног пословања. Чини се, међутим, да одлучујући корак морају да начине незапослени тиме што ће прихватити да се додатно обуче и преквалификују или тиме што ће променити пребивалиште да би нашли нови посао. У пракси ово се показало као највећи камен спотицања. Најпре, миграције на тржишту рада у Србији традиционално су слабе и људи у тим годинаматеже се одлучују да напусте окружење на које су навикли и друштвене мреже (пријатеље, рођаке) које им пружају сигурност, подршку и ургентну помоћ. Већи проблем је у томе што се ови људи тешко одлучују да уђу у програм преквалификације и поново уче. Већина њих је школовање прекинула одавно, у раној фази живота, а након тога годинама су обављали занимања на којима нису стицали новазнања и овладавали новим вештинама. Зато многи од њих радије траже могућност да додатно зараде „на црно” у трговини, грађевинарству или пољопривреди, или, још горе, бирају пасивну стратегију, окрећу се унутрашњим породичним ресурсима и максималном смањењу потреба.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду